Da nije Kurca, premijer bi totalno potonuo u depresiju. Ne zna se koja briga je od koje veća, slaba mu je uteha što je Srbija šampion u konkurenciji giganata kao što su Bosna, Makedonija i Albanija. Kaže, da je on pisao izveštaj umesto Evropske komisije, bio bi još oštriji, ništa mu se ne sviđa kako stvari idu.
Ipak, obaška mu je drago što medijske slobode nikad nisu bile veće, eto ipak neke utehe u tom moru pesimizma.
Premijer je neumoran. Oglašava se sa svih tačaka napaćene otadžbine, nikad ne znaš odakle će da zaskoči cenjeni publikum nekom važnom vešću. Evo, upravo je poručio narodu da stisne zube, da zapne ko Švaba radoholičar i da se strpi samo dve godine.
Preživeće u tim govnima, što bi rekao Radovan Treći, samo nosati i napredni, oni što je Vođa strpao na budžetsku Nojevu barku dok kijamet ne prođe.
Premijer je pametan čovek, prekaljeni političar, dajmo mu samo još dve godine fore, da razbuca ovo što nije dosad, da svojim trutovima podgoji guzičetine, a posle ćemo lako. Pljunućemo im pod prozor, kao i svim prethodnim lopužama, a oni će nam se keziti, kao i svakoj drugoj budali koja veruje u bajke.
Šta sve za dve godine premijer može da uradi? Ih, pa svašta! Da rasproda ovo državnih firmi što je još ostalo. Da dovrši na Kosovu ono što su počeli Tadić i Borko. Da nas sve otera na narodne kazane, pod uslovom da Japanci daju neku donaciju. Da nas žive sahrani, uveren da je to prvi uslov vaskrsenja.
Nije kriv Sebastijan Kurc što ima prezime s kojim se Srbi sprdaju, taj momak je bar zapucao u Šabac da vidi gde su otišle pare koje su Austrijanci skupljali za podavljeni živalj. I usput je utvrdio da milionska donacija nije ni počela da se koristi jer država Srbija, oj Srbijo! – traži da se plati PDV na novac namenjen nevoljnicima?!
Biće, kažu izvori, i to sređeno, obećao lično premijer. A ‘oće li, premijeru, neko iz ministarstva globalnog usrećitelja Dušana Vujovića da visi zato što se igra ugledom (haha, ugledom!) države i sudbinama ljudi? Ko ukinu smrtnu kaznu, majku mu, baš bih rado video bandere okićene takvom birokratsko-lopovskom bagrom.
Strpi se, narode, stisni zube još samo dve godine dok sve ne ode do Sebastijana i njemu pripadajućeg prezimena.
Blago premijeru, on ne čita zlikovačke sajtove, niti prati komentare, pred njim su svi ekrani ružičasti, na svakom je pametan, lep i mlad. Zar na sve državničke muke da se bakće mišljenjem zabludelog naroda, takoreći stoke nezahvalne?
Šta bi sve premijer za te dve godine, dok mi budemo stiskali zube, mogao da uradi na čelu rojeva naprednih skakavaca? Na primer, da obrsti i ovo malo što je ostalo, da na ličnu Nojevu barku nagura još koju hiljadu podguznih mušica i ostavi nosate da se nadaju da će preživeti bujicu govana.
Gospodine premijeru, kakve crne dve godine, pa i ove dosadašnje ste nam stucali kao maljem. Čega god ste se dohvatili otišlo je do Sebastijana. Da izvine Kurc, on siroma’ ništa nije kriv.
