Federalna vlada Australije se nalazi pod pritiskom da usvoji izmene o starosnoj dobi stupanja u penziju, jer je sve više ljudi iz takozvane bejbibum generacije sada dostiglo kraj radnog veka, a taj trend će se uvećavati u narednoj deceniji. Analiza parlamentarnog budžetskog odbora predviđa da će sve starija populacija koštati vladu dodatnih 26 milijardi dolara do 2029. godine.
– Trenutni prag odlaska u penziju je 66 godina, a do 2023. godine će biti veći za jednu godinu. Zasad sistem to može da izdrži, ali se stvari moraju predviđati drugačije, jer priliv penzionera nije konstanta – navodi Kris Ričardson iz Dilijt akses ekonomiksa. – Ako se produžava prosečni životni vek, a to je slučaj, onda moramo raditi duže da bi sistem bio ekonomski održiv.
Nisu, međutim, svi oduševljeni ovom idejom i to ne zbog toga što će raditi duže, već zbog toga što mobilnost radne snage nije ista za nekoga od 30, 40 ili 50 godina, kao i nekoga ko je zagazio u sedmu deceniju života. Takve ljude malo ko želi da angažuje, jer su realno umorni, a na njih se i ne može dugoročno oslanjati. Poslodavcima je problem da obučavaju nekoga za posao koji će raditi najviše nekoliko godina.
Australija je, inače, jedna od retkih razvijenih zemalja koje su uspele da svojevremeno “uspešno” reformišu penzoni sistem, iako se sada i to dovodi u pitanje. Naime, takozvani superannuation model u Australiji podrazumevao je da postoje dve vrste penzija – državne i lične. Državna penzija, nulti stub, ista je za sve starije od 67 godina, bez obzira na to da li su ikad radili i iznosi oko 1.500 australijskih dolara.
Godine 1992. uveden je drugi stub individualnog ili ličnog penzijskog osiguranja, koji je obavezan za sve zaposlene. Fondovi mogu biti u privatnom ili državnom vlasništvu, ali i svako pojedinačno može napraviti svoj lični penzijski fond.
Osnivači fondova su banke ili osiguravajuća društva u privatnom ili državnom vlasništvu ili pojedinci. Najveći fondovi u Australiji su u državnom vlasništvu. Ukupna vrednost ovih fondova u Australiji je oko 1.747 triliona dolara, što je premašilo BDP iz 2013. godine i predstavlja četvrti najveći penzioni fond u svetu, posle SAD (16.851 milijardu dolara), Japana (3.721) i Velike Britanije (2.736), dok je nemački fond 498 milijardi dolara, naveo je u autorskom tekstu Zoran Zečević, finansijski analitičar iz Sidneja.
Drugi stub penzijskog osiguranja dizajniran je da čuva i akumulira novac zaposlenih u investicionim fondovima. Novac u fondovima je na ličnim računima zaposlenih sve do momenta odlaska u penziju. Svaki zaposleni samostalno odlučuje u koji će fond investirati svoj novac.
U osnovi, postoje dva načina ulaganja u fondove. Prvi je obaveza za sve poslodavce da uplaćuju (9,5 odsto) neoporezovane bruto zarade na individualne račune radnika. Do 2020. godine taj iznos će se povećati na 12 procenata. Kada je Australija prvi put uvela obavezno individualno osiguranje, ono je iznosilo samo tri odsto. Drugi način je dobrovoljna uplata na svoj individualni račun tzv. treći stub. Ovde je bitno napomenuti da je novac uplaćen u treći stub oporezovan a u drugom stubu nije.
Propisana starosna granica za odlazak u penziju nedavno je u Australiji pomerena sa 66 na 67 godina i za muškarce i za žene, ali je minimalna granica života za odlazak u privatnu penziju 60 godina. U slučaju bolesti ili invaliditeta, novac se može podići i pre 60. godine, a u slučaju smrti, celokupan iznos nasleđuje nominovana osoba. Ako se ili kada se jednom celokupan iznos sa ličnog računa potroši, onda penzioner prelazi na državnu penziju koja je ista za sve. Ali ne može se u isto vreme dobijati i puna državna i lična privatna penzija.
Nema beneficija
Pojedinac sam odlučuje do koliko će godina raditi, čak i ako pređe propisane godine života, jer one nisu obavezne, ali ne može i da radi i da prima državnu penziju, osim u minimalnom iznosu, koja je zakonski regulisana.
Nacionalne penzije ne postoje, beneficirani radni staž takođe ne postoji, osim što pojedinci u policiji i vojsci mogu ranije podići novac sa svog računa, ako to žele.
Mali akcionari
Radno sposobno stanovništvo u Australiji vremenom se pretvorilo u stotine hiljada malih akcionara-kapitalista koji vode računa o svojoj štednji i kapitalu. Penzijska reforma poslužila je i kao snažan podsticaj razvoju celokupne ekonomije.
Na primeru Australije je dokazano da je privatno ili lično penzijsko osiguranje najkraći i najbolji put u kapitalizam. U ovakvom modelu sredstva pojedinaca nalaze se na individualnim računima zaposlenih, pa političari i partije ne mogu uticati na njih niti mogu obećavati veće penzije ili smanjivati postojeće.
