I onda, kada odlete ptice i ulice ostanu bez sunca, biće “Vrućeg vetra” dok je “Dorćolskog Šurde”, malog frizerskog salona u centru Beograda, koji je oživeo uspomenu na čuvenog berberina sa malih ekrana.
Mada često citiraju onu Šurdinu dobro poznatu “Ja nisam za rabotu, ja sam više za Grčku”, Đorđe Žunić (28) i Miloš Urošev (36) svakoga dana vredno rade i s osmehom na licu dočekuju mušterije. A u njihovom salonu, na uglu Drinčićeve i Bulevara despota Stefana, sve podseća na kultnu seriju Siniše Pavića i njene glavne likove. Sa slika na zidu osmehuju se popularni TV junaci, čije su avanture prvi put emitovane pre više od četrdeset godina.
– Danas sve berbernice i frizerski saloni imaju strane nazive, svi nešto koriste engleski, e mi smo hteli ćirilicu! Hteli smo nešto naše, domaće. Ja sam Dorćolac, obojica volimo “Vruć vetar” i tako se rodila ideja da salon bude “Dorćolski Šurda”. Radnju smo otvorili prošle godine, sredinom decembra – priča Urošev dok jednom klijentu sređuje frizuru.
Uramljena šoljica
Sa TV ekrana iza njegovih leđa dopire pesma “A sad adio”, jer upravo počinje još jedna epizoda “Vrućeg vetra”, a kad se ona završi, ide sledeća i tako sve dok salon radi. U uglu je i tabla na kojoj svakog dana kredom ispišu neku od replika iz kultne serije.
– Imamo i originalnu šoljicu iz koje je Šurda pio kafu. Nabavio nam je jedan klijent, a mi smo je uramili i sada je na zidu – pokazuje Đorđe.
Osim šoljice, na zidu je mesto našao i berberski pribor, star više od 80 godina, kojim je šišao prijatelj Miloševog dede.
– Ceo lokal smo sami uredili. Trebalo nam je više od mesec dana da sve sredimo i namestimo onako kako smo zamislili. Bilo je dosta posla, jer je ovde pre nas bila jedna stara antikvarnica – objašnjava Miloš.
Pre više od četiri decenije u lokalu u blizini današnje Knez Mihailove i Borivoje Šurdilović je otvorio berbernicu, ali ovaj zanat najpoznatijeg Vlasotinčanina nije se dugo zadržao i tako je počela njegova avantura s raznim poslovima. Miloš i Đorđe kažu da su i sami radili svašta dok sreću nisu pronašli u frizerskom zanatu.
– Iako sam završio tu školu nisam mislio da ću se baviti ovim poslom. Svašta sam radio, bio sam i kao Šurda u inostranstvu. Doduše, nisam bio u Nemačkoj, bio sam u Kanadi, ali sam se kao i naš junak ipak vratio u zavičaj – priča Đorđe.
Miloš dodaje da je i on radio osam meseci na Malti i da se oprobao u raznim poslovima, a da je šišanjem počeo da se bavi slučajno takmičeći se sa starijim drugom iz kraja koji je šišao lokalne klince.
– Hteo sam da radim bolje od njega, i da mu “preotmem” sve mušterije – kroz smeh kaže Miloš.
Amblem juga
A šale i smeha kod “Dorćolskog Šurde” ne manjka. Dok makaze zveckaju Miloš i Đorđe veselo ćaskaju sa mušterijama, a kao pravi domaćini sve goste ponude pićem, kafom i ratlukom.
– Kafa je tu za naše klijente, a i kao prva pomoć ako majstorima padne pritisak. Miloš je više kao Šurda on ima nizak, dok ja imam malo viši pritisak kao tata Soća – šali se Đorđe.
Ovi momci zajedno rade više od tri godine, a od kada su krajem prošle godine otvorili “Dorćolskog Šurdu” privukli su pažnju Beograđana.
– Imali smo posla i ranije, ali ljudima je ovo veoma zanimljivo. Mnogi dolaze da pogledaju, da se slikaju ispred radnje. Baš pre neki dan svraćao je čovek, koji podseća na Šurdu pa je po njemu dobio nadimak. Slikao se ispred salona – navodi Đorđe.
Poštuju mere Vlade Srbije. Nadaju se da će se sve uskoro vratiti u normalu.
– Zadovoljni smo, živi se. Bolje nam je nego dok smo radili za druge. Očekujemo da bude još bolje i planiramo da zaposlimo još jednog radnika, ali tek kad pandemija prođe – kaže Miloš i dodaje da su im na šišanje dolazili i ljudi iz Slovenije i Nemačke jer tamo frizeri mesecima nisu radili.
Žunić i Urošev šišaju i decu, a za najmlađe mušterije imaju posebnu stolicu sa glavom konjića.
– I ona je antikvitet, stara je 40 godina. Sve je kod nas unikat, evo pogledajte imamo i amblem juga – pokazuje Đorđe na venac belog luka koji “radi uroka” visi na zidu.
Miloš i Đorđe veruju da je lik Borivoja Šurdilovića omiljen, jer svako bar u nekoj situaciji može da se poistoveti sa njim.
– Svi smo mi pomalo Šurda… Ne radi nam se baš uvek, al’ na kraju svi težimo ostvarenju nekog svog cilja – zaključuju ponosni vlasnici “Dorćolskog Šurde”.
Poruka Ljubišinog unuka
Posebno mesto u salonu zauzima autogram Ljubiše Samardžića.
– Supruga je radila na aerodromu i jednom prilikom je od Ljubiše uzela autogram za mene. Mnogo nas je obradovala poruka koju smo dobili od njegovog unuka. On je čuo za nas i veoma mu se dopala ideja pa nam je dao podršku – priča Miloš.
Pohvale i pozitivni komentari stižu im sa svih strana. Tako su pre nekoliko dana od umetnika iz komšiluka dobili obećanje da će im čim bude imao vremena napraviti i skulpturu čuvenog Šurde, da je postave ispred radnje.
Bidža iz Vlasotinca
Inspiraciju za lik Borivoja Šurdilovića, scenarista Siniša Pavić našao je u Živojinu Bidžiću, zvanom Bidža, frizeru iz Vlasotinca koji je rođen 1926. Jedna od njegovih mušterija danas se šiša baš kod Đorđa i Miloša u salonu. Kako kažu, starijeg gospodina iz komšiluka otvaranje njihove radnje veoma je razveselilo i podsetilo na neke prošle dane, pa je sad redovna mušterija.
Deda i unuk
Muško šišanje ne ostavlja mnogo prostora za improvizaciju, a i klijenti uglavnom imaju uobičajene zahteve. Međutim, ponekad se desi i nešto nepredviđeno. Miloš će zauvek pamtiti jednog dečaka koji je želeo da mu napravi istu frizuru kakvu ima njegov deda.
– Problem je nastao onda kad smo shvatili da je deda po sredini glave ćelav. Ali kako dete i pored svih ubeđivanja, nije odustajalo i uporno je plakalo, na kraju sam mu ispunio želju. Sa strane sam ga ošišao trojkom, a po sredini glave morala je nula, jer deda ima takvu frizuru – smeje se Miloš.
