Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
“U Brzoj Palanci je izgledalo kao u vreme mira… Prvi put vidimo jedan brod na Dunavu, veliki crni brod opremljen mrežom protiv mina. Može se šetati na plaži bez da se osete uperene puške. Bez rovova, bez stražara u priobalnom žbunju. Ribari se vraćaju držeći u rukama grozdove ogromnih šarana, sivih, zelenih i roze, povezanih na kanapu kroz škrge. Žene i devojke su istovarivale drva iz jedne barke i dodavale cepanice kroz uzvike i smeh. Na gostioničkim terasama kočijaši piju rakiju ili belo negotinsko vino”, piše Di Boše u tekstu objavljenom 5. avgusta 1915.
Zastrašujući mir
Opisujući predele kojima prolazi švajcarski novinar ide ka Kladovu.
“Na drugoj strani reke nije više mađarska ravnica svuda ravna i pusta, već rumunski pejsaž blago talasast sa njegovim žitnim poljima gde seljačke košulje izgledaju kao bele mrlje. Odavde nam treba tri sata da stignemo do Kladova. Put je dobar i konji idu brzo. Mi po dužini prelazimo jednu travom pokrivenu ravnicu koja se proteže između Dunava i podnožja planine. Na sve strane velika stada volova i ovaca. Pilići skakuću. Velike kobile sjajne dlake izgledaju kao starije gospođe. Na poljima su radne žene. Ispod svetle marame njihova sva lica su izražavala isto sretno zdravlje i njihove gole od sunca preplanule noge imale su glatkost i čvrstinu mermera. Vreme je sivo i blago. U izrazito zelenoj travi put se ocrtava kao crvena traka. Ali, iznenada jedan mlaki povetarac se diže i duva u udarima. Veliki crni oblaci se pojavljuju iza planine i šire se po nebu. Padaće kiša. Stoka je legla. Žene takođe sedaju na zemlju oborene glave na mestu gde su se nalaze, obaraju glavu i čekaju provalu oblaka. Jedan momenat tišine i zastrašujućeg mira, zatim, jedna po jedna teške prve kapi padaju”, piše Di Boše.
Krčma u Kladovu
Kada je stigao u Kladovo uputili su ga u krčmu, jednu staru, sivu kuću na kojoj stoji natpis: Kod jesetre. Pre nego što se novinar sa saputnicima smestio u trokrevetnu sobu, krčmar je iz nje isterao kokoške.
“Čekajući vreme za večeru, sedim na jednoj klupi pod nadstrešnicom. Nekoliko koraka dalje Dunav valja žute talase. Uzvodno se vide dva mala šumovita ostrva. Iza tih ostrva tok reke pravi oštru okuku i sužava se. Tamo se nalazi srpska luka Tekia i nasuprot ponovo Austrija… S druge strane vode, malo nizvodno, jedan mali šarmantan grad i izgled potpuno nov ocrtava njegovu siluetu. Crveni krovovi oprani kišom sijaju na suncu koje se ponovo javlja. Neki odžaci fabrika se dime. Jedan starac koji sedi pored mene pokazuje mi ih svojim štapom. Za njega taj dim predstavljaju blagostanje i mir. On ih posmatra sa jednom vrstom zavisti i govori sa sobom sa jako uzbuđenim i drhtavim glasom. Ja razumem samo ove reči koje se stalno ponavljaju: ‘Sirota Srbija, sirota Srbija!’ Na jednom brežuljku, odmah do malog grada, vide se vojnici koji vežbaju. Reklo bi se male crne životinje u travi. To je jedno odeljenje, otprilike pedesetak. Jedan njihov deo je zauzeo vrh jednog obronka, a drugi rasuti u strelce jurišaju uz snažnu viku,a jedan trubač se napinje dok trubi napad. Taj mali sretni grad je Severin, a ti vojnici koji se zabavljaju su Rumuni”, podelio je sa čitaocima epizodu iz Kladova, pre nego što će put nastaviti ka glavnom štabu u Kragujevcu.
Borbeni položaji
Di Boše je u okolini Kladova pešice obišao borbene položaje srpske vojske.
“Penjemo se jednom vrlo uskom vododerinom. Dole, na obali, postavljen je logor (više redova je odstranjeno od srpske cenzure). Na celoj dužini puta ekipe rade na popravci štete prouzrokovane jučerašnjom olujom. Svaki put kada pada kiša ovako je: dolazi do poplava i odronjavanja zemljišta koje sve ruše. Najzad mi izlazimo iz šume. Ispred nas je padina, strma i klizava, koja dopire do jednog dugačkog vrlo uskog grebena. Najveći deo trupe je tamo smešten u neposrednoj blizini borbenih položaja. Kolibe su poređane kao prave stepenice, vrata jedne izlaze skoro direktno na krov druge. Pokrivene su zemljom i grudvama trave i čine celinu sa brežuljkom na kome se nalaze. Odozdo se vide samo redovi malih svetlih fasada poređanih jedne iznad druge isprobijane crnim rupama , krivudave staze i velika centralna aleja koja vodi do kuće komandanta, jedne barake od dasaka ispred koje su jedna baštica i pokrivena terasa gde oficiri obeduju. Malo u stranu je groblje.”
Između dve vatre
“Teren svom dužinom grebena je kao sito pun rupa i grane od drveća su bile pokošene kartečom. Oko samo jednog srpskog oruđa, izbrojio sam u krugu od deset metara jedno tuce, udara granata… Idući tako od jedne do druge baterije mi stižemo na kraj grebena i, provlačeći se ispod drveća, izlazimo uskoro na glavni put. Kako je već pala noć, naš kočijaš je se usudio dotle. Mi se penjemo na naša stara kolica i odlazimo kasom u pravcu Kladova. Ali jedva da smo prešli jedan kilometar kad nas je snažan blesak primorao da se vratimo. To se upravo upalio austrijski projektor. Prvo se njegov zrak izgubio vrlo visoko na nebu kao da se kolebao da se spusti. Zatim, odjednom se obara na brežuljak koji smo upravo napustili i počinje da pretražuje padinu. Polako, on se približava, zatim se ponovo udaljava, ponire u planinske rupe, šeta rekom, pada i odskače. Najzad, zaustavlja se na nama. Ali, to je suviše kasno, mi smo van domašaja. Uostalom, Srbi su to videli. Oni takođe imaju projektore. Iznad naših glava dva nova zraka se bacaju u susret prvom. Počinje jedan fantastičan dvoboj. Cilj oba protivnika je da preseče put drugom i da ga zaslepi. I mi tako vozimo dva sata ispod ukrštanja tih svetlosnih mačeva”, piše Di Boše.
