Ovako Andreas Šlajher, šef PISA testiranja u OECD, ekskluzivno za “Blic” tumači loše rezultate koji srpski đaci ostvaruju na tom testiranju. PISA testovi mere funkcionalnu pismenost koja podrazumeva primenu stečenog znanja. Na primeru čitalačke pismenosti to bi značilo da đak razume ono što je pročitao i da to potom ume da primeni u praksi. Poslednje PISA testiranje pokazalo je da čak 33 odsto petnaestogodišnjaka iz Srbije to nije sposobno da uradi.
– Rezultati srpskih đaka i dalje su razočaravajući, ali u čitalačkoj i matematičkoj pismenosti ipak ima poboljšanja. Pre bih rekao da je čaša polupuna nego da je poluprazna. Problem je u tome što su srpski đaci dobri samo onda kada treba da reprodukuju ono što su učili u školi, a čim treba da primene to znanje, oni gube samopouzdanje i ne mogu da se snađu. To je veliki problem, jer svetska ekonomija više ne nagrađuje ljude samo za ono što znaju, već za ono što oni mogu da urade sa svojim znanjem. „Gugl“ sve zna, ne morate i vi – objašnjava Šlajher za “Blic”.
Probleme u srpskom obrazovanju, kaže on, neće rešiti samo veća ulaganja države. Prema istraživanju OECD, količina novca koje zemlje daju za školstvo objašnjava manje od 20 odsto razlika u njihovim uspesima.
– Problem je u sistemu, a ne u novcu. Kvalitet obrazovanja prevashodno zavisi od kvaliteta nastavnika. Zato zemlje sa visokorazvijenim sistemom obrazovanja akcenat stavljaju na to kako biraju i osposobljavaju nastavni kadar. Oni gledaju da stvore okruženje u kojem nastavnici zajedno rade na poboljšanju sistema, a one koji se najviše trude nagrađuju većom platom – priča Šlajher.
Pre svega toga, srpskim školama mora se pružiti veća autonomija u radu.
– Vaše škole nemaju prostora da donesu odluke koje će biti nezavisne od propisanog edukativnog sadržaja, što je potpuno suprotno od zemalja sa kvalitetnim školstvom – ističe on.
U kvalitetu, bar prema poslednjem PISA testiranju, prednjače Kinezi. Njihovi đaci nadmašili su po rezultatima čak i neprikosnovene Fince, a Šlajher napominje da mnogo toga možemo naučiti od njih.
– Da li želite da vaše dete bude učitelj, a ne advokat? Kako mediji govore o nastavnicima? Kako zemlje plaćaju učitelje u poređenju sa drugim visokokvalifikovanim radnicima. Odgovori na ova pitanja u Kini su na strani prosvetara. Lideri zemlje vrednuju obrazovanje onoliko koliko vrednuju i budućnost države. Ali visoko vrednovanje obrazovanja samo je deo jednačine. Drugi važan deo je verovanje da sva deca mogu mnogo da postignu. Njihove đake uče da je uspeh proizvod napornog rada, a ne nasleđene inteligencije, kako se veruje u Srbiji. I poslednje, ali ne i najmanje važno, kinesko obrazovanje pruža visok kvalitet u celom sistemu tako da svaki učenik ima koristi od odličnog učenja – zaključuje Šlajher.
