Svaka druga osoba ide u zatvor zbog zbog siromaštva, navodi autor osvrta na jednom nezavisnom švajcarskom portalu.
Objašnjenje je svakome razumljivo – onaj ko mora da ide u zatvor zbog neplaćene kazne zbog “švercovanja” u prevozu ili kazne za parkiranje – jednostavno, nema novca. Prema zvaničnim podacima švajcarskih vlasti čak 7.345 ljudi moralo je da ide u zatvor tokom 2020. godine. U 45 odsto ili skoro u polovini slučajeva, novčana kazna bila je razlog za put koji je vodio iza rešetaka, zbog takozvane konverzije novčane kazne.
Prethodnih godina ova pojava bila je u više 50 odsto slučajeva. To pokazuju podaci Zavoda za statistiku.Većina ovih zamenskih zatvorskih kazni odnosi se na vožnju bez karte u javnom prevozu ili kršenje Zakona o drumskom saobraćaju (npr. nepropisno parkiranje ili prekoračenje brzine).
To znači da skoro polovina mora da ide u zatvor zbog “zločina” koji se zove siromaštvo. U zemlji blagostanja kakva je Švajcarska, ako ne platite kaznu pre nego što odete u zatvor, verovatno je da nemate para.
Procedura prinudne prinudne naplate to obezbeđuje: svako ko ne plati račun biće odmah tužen. Ako taj i dalje ne plati, sledi zaplena plate. To znači da država dug izmiruje direktno od zarade i to do egzistencijalnog iznosa po zakonu o izvršenju duga. Ili drugačije rečeno: konfiskuje se sve što prelazi minimum. Retko ko to radi dobrovoljno, pogotovo ne radi pošto zbog ovog postupka vlasti i poslodavac saznaje za zaplenu dela plate. Bilo koja imovina takođe postaje žrtva zaplene.
– Mera je drastična i usmerena je posebno na one koji već nemaju ništa – rekao je nedavno jednom nedeljniku Lorenc Berc, šef Karitasove službe za savetovanje o dugovima u jednom kantonu, objašnjavajući otkud veliki broj zatvorskih kazni kao zamene za neplaćenu novčanu kaznu.
Za razliku od saobraćajnih “grešnika” kojima ostaje bar prevoz sopstvenom automobilom, korisnici javnog prevoza koji ne plaćaju kartu gotovo da nemaju sredstava. Studija iz Ciriha navodi da njihov prosečan godišnji prihod iznosi samo 30.000 franaka.
Na drugoj strani, zatvorske kazne koštaju širu javnost prilično skupo: zatvorski sistem obračunava troškove od 216 franaka po osobi dnevno. Većina njih ostaje iza rešetaka samo nekoliko dana, jer polovina zamenskih zatvorskih kazni traje manje od osam dana (za svakih 100 franaka novčane kazne moraju da provedu jedan dan u zatvoru). Međutim, zbog velikog broja kažnjenih brzo se nakupi suma od nekoliko miliona franaka, koju iz budžeta moraju da isplate za “kaznu siromaštva”.
Dobrotvorni rad
Već postoji alternativa skupoj i besmislenoj “kazni siromaštva”: umesto u zatvor, grešnici mogu da se bave i dobrotvornim radom, ali moraju sami da podnesu odgovarajući zahtev koji se razlikuje u zavisnosti od kantona. Međutim, vrlo malo njih je svesno ove mogućnosti i obično im se to ne savetuje.
Besplatni prevoz
Javni prevoz je besplatan za sve u Talinu, Luksemburgu i u 35 francuskih gradova. U Talinu i Luksemburgu se tako navodno uspešno grad oslobađa saobracajne gužve. A u francuskim gradovima besplatni javni prevoz finansira se porezom zavedenim lokalnim kompanijama jer njihovi zaposleni moraju da putuju na posao.
