Manastir Glogovac u Eparhiji bihaćko-petrovačkoj, od Šipova udaljen petnaestak kilometara, u široj javnosti retko je pominjan, ali posle 7. decembra prošle godine našao se u svim vestima i medijima. Tada je na brutalan način nožem ubijen monah Stefan.
Taj tužan i nesvakidašnji događaj “bacio je svetlo” na ovaj manastir posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju iz prve polovine 14. veka sagrađen u doba vladavine srpskih kraljeva Dragutina i Milutina. Patrijarh srpski gospodin Pavle ga je osveštao 1991, a potom je dolazio još tri puta 1998, 1999. i 2005.
Posle tragične smrti monaha Stefana u njemu je ostao iguman Jerotej, čije je svetovno ime Dojčilo Vlajković, i uz to što samuje vodi računa da se u manastiru i oko njega obavljaju neophodni poslovi.
Lomljenje česnice
Iguman Jerotej nas je dočekao u manastirskoj gostoprimnici okružen ikonama i tek spakovanim bocama manastirske travarice.
– U Holandiju sam otišao 4. avgusta 1992. Ukazala mi se prilika kada je protojerej stavrofor Janko Stanić otišao u penziju i ostalo je upražnjeno mesto u Amsterdamskoj parohiji. Celu Holandiju sam držao sam od 1992. do 1999. Amsterdamska parohija se te 1999. godine deli na dve parohije Roterdamsku i Amsterdamsku, u Roterdamu je postavljen protojerej stavrofor Vojislav Bilbija, a ja sam ostao za Amsterdam.
Pastirski rad u našoj zajednici u Amsterdamu i celoj Holandiji doveo ga je u poziciju da bude ispovednik Srba utamničenih u zatvoru Haškog tribunala.
– Od 1997. odlazim u Haški tribunal na poziv Duška Tadića, koji je imao potrebu da preko mene uspostavi vezu sa porodicom i rodbinom. Mogu reći da je on od svih zatvorenika u Haškom tribunalu prošao pravu golgotu, koju je stoički podneo. Znao je engleski, slikao je, bavio se sportom. Pozdravljali smo se i pričali preko stakla. Naravno, sve je bilo ozvučeno, uz prisustvo policije i zatvorskih službenika, tako da se nije moglo nešto posebno ni reći osim onog što je najnužnija potreba da se kaže. Na razgovor su ga dovodili sa lisicama na rukama. Kasnije kada su dolazili drugi zatvorenici Milan Kovačević, Goran Jelesić, Simo Zarić, sedeli smo u jednoj prostoriji i vodili razgovor bez ikakvih tortura.
Naš sagovornik napomiinje da se od ulaza do zatvorenika otvaralo 13 vrata, uz skidanje obuće i kaiša sa pantalona kao na aerodromima.
– Bila je to neprijatna procedura iako su me oni znali, jer sam tri godine posećivao Haški tribunal dva puta mesečno, a obavezno za Božić i Vaskrs. Jedne godine za Božić lomili smo česnicu. Rekao sam da ko nađe paru u česnici izaći će iz zatvora. Toga dana Simo Zarić je imao posetu, nije prisustvovao lomljenju česnice, ali kasnije je baš on našao taj novčić i zaista je prvi dospeo na slobodu.
Mir u srcu i duši
Najduže razgovore je vodio sa Duškom Tadićem.
– Sreli smo se i posle njegovog izlaska na slobodu, jer je jedne godine, 2015. ili 2016. nisam siguran, došao na Ostrog i tada smo se baš ispričali. Ostali su mi najupečatljiviji njegov lik i ponašanje i to što je sve dostojanstveno izneo. Tim ljudima u Hagu mnogo je značilo da porazgovaramo, pomolimo se i okadimo prostor tamjanom. Na molitvi je bilo prisutno uglavnom 90 odsto njih. Jedne godine Simo Zarić je dobio neko vino, pa smo zajedno otpevali neku pesmu. Bila mi je čast da ih obilazim, ali ne samo njih, jer ja sam posećivao i druge zatvorenike u više zatvora u Holandiji. Oni su bili srećni što im dolazi sveštenik. U Holandiji je tih devedesetih godina bilo sasvim normalno da sveštenik dolazi u bolnicu i u tamnicu. Kod nas je to tih devedesetih godina bilo problematično. Sećam se da sam došao iz Holandije u Srbiju i u Valjevo s namerom da pročitam molitvu jednom detetu u bolnici. Tome se usprotivila jedna medicinska sestra.
Pre dolaska u Glogovac, otac Dojčilo Vlajković je boravio u manastiru Ostrog gde ga je zamonašio mitropolit Amfilohije.
– U Ostrogu sam bio od 2. novembra 2012. do 26. oktobra 2019. Presrećan sam što sam kročio u monaštvo. Uoči Krstovdana 26. septembra 2014. blaženopočivši mitropolit Amfilohije me je zamonašio i tada sam dobio ime Jerotej, po Jeroteju Svetogorcu. To je prelep osećaj. Najbitnije je da čovek zadobije mir i da ga sačuva. U monaštvu je najznačajniji put smirenja, poslušanja, mira u srcu i duši. Od 1. jula prošle godine sam u manastiru Glogovac. Zatekao sam oca Stefana koji je ovde bio sam nekoliko godina. Nažalost, on je postradao 7. decembra 2020. i to od poznatog čoveka, prijatelja kome je išao na krsnu slavu u Banjaluku. Taj čovek je bivao u manastiru po par dana, a tog 7. decembra došlo je kod njega do pomračenja uma i razuma samo zbog novca, jer otac Stefan nije želeo da mu da pare koje je tražio. Uzeo je nož i izbo ga…
U veri je spas
Od tog tragičnog događaja iguman Jerotej je sam u ovoj svetinji. Letos je, kaže, dva-tri meseca bio jedan mlad monah, ali je otišao.
– Danas je nešto čudno sa monaštvom, jer umesto da su blagodarni Bogu što su manastiri ušuškani u prirodi, na lepom mestu i mogu da se mole i posvete molitvi, nekako sebe tu ne nalaze. Glogovac je mesto za podvig, molitvu, tihovanje. Čovek mora da prihvati volju Božju i da bude sam. Jednom sam bio u Srbiji u manastiru Lepenac mesec i po dana sam i rekao sam – nikad više! Ali, ponovo me je to snašlo.
Vrlo brzo monah Jerotej je upoznao narod ovog kraja na tromeđi Šipova, Jajca i Donjeg Vakufa.
– Hvala Bogu što sam s ovim čestitim i dobrim narodom, koji voli manastire. Ljudi su vezani za Glogovac i mnogo mi je lakše da iznesem svoj krst monaški s ovim narodom nego bilo gde. Dolaze uglavnom nedeljom na liturgiju i kada je crveno slovo. Ove godine za Vaskrs bilo je oko 350 duša na ponoćnoj liturgiji. Bude lepo i na Badnje veče. Tog jutra se okupe meštani okolnih sela, donesu tri badnjaka, ja ih tu dočekam sa vrućom rakijom, poslužim ih i ugostim. Dolaze iz Šipova, Mrkonjića, Banjaluke, Prijedora, Doboja. Time sam zadovoljan, ali fali monaštvo, naročito za pevnicom. I danas ljudi zbog zdravstvenih problema dolaze da im očitam molitvu. Tako je bilo u Amsterdamu i u Ostrogu. Meni nije teško da ih saslušam i pročitam molitvu i pomažem svetim uljem. Uglavnom danas dolaze bolesni. Svi smo nekako slabi i bolesni, neko duhom neko telom.
Drago mu je što ovoj svetinji mladi nesebično pomažu.
– Pozovem decu, na primer, da pomognu da se slože iscepana drva. Kad su veći radovi, dolaze i mladi i stariji. Srećni su što mogu da budu od koristi. Ima dosta porodica koje uvek pomažu, tako da sam spokojan. Prošao sam Evropu, ali ovakav narod nisam sreo ni u u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Holandiji. Navešću jedan primer. Moj prijatelj Milenko Peno iz Šipova radi kao automehaničar i ja mu povremeno odvezem auto da ga pogleda. Nikada nisu hteli da naplate, ne samo ruke, nego ni deo koji bi menjali. Milenko mi kaže: “Oče, dok ste vi ovde, to je naš problem i naša obaveza.” Ili da dobijem tri tone peleta na poklon od čoveka koji se time bavi. Ja sam zbog toga presrećan, jer to su čestiti ljudi, domaćini. Oni poste sva četiri posta, takođe sredu i petak. Ispovedaju se i pričešćuju, mole se Bogu. Ovde su uslovi za monaha veoma dobri i ja sam zaista zadovoljan.
Što se tiče pandemije, naš sagovornik ukazuje da žive kao da korona ne postoji.
– Ljudi dolaze na liturgiju i pričešćuju se. Uzdam se u Gospoda, liturgiju, u pričešće i sjedinjenje sa Hristom što je najbitnije. U veri je spas.
Tri decenije Janjskog sabora
– Sledeće godine trebalo bi da se održi trideseti, jubilarni Janjski sabor. Od prošle godine uvedeno je nešto novo, jer se sve održavalo iza manastira, a vladika (Sergije) je blagoslovio da se postavi samo nekoliko šatri ispred manastira, a ostali sadržaji više su duhovnog i molitvenog karaktera. Prvi sabori su okupljali po 20.000, 30.000 ljudi, a sada je to i zbog virusa smanjeno, tako da je ove godine na tom jednodnevnom saboru bilo oko hiljadu i po duša. Bilo je malo skromnije, ali zaista fino – kaže iguman Jerotej.
Otac dve kćerke
– Svako ima svoj život, svoj put. Ja sam se razišao sa suprugom sporazumno. Ona je videla da ja težim ka monaštvu i nije želela da me tu sprečava. Deca su ostala u Holandiji. Starija ćerka je udata i ima dve ćerke Sofiju i Saru, druga ćerka Slavica još nije udata. Mi se povremeno čujemo i vidimo, jer Slavica je dolazila češće kod mene u manastir. Oni imaju svoj život, a ja svoj u manastiru i to ide sve svojim tokom – otkriva nam naš sagovornik.
Nije se sreo sa Miloševićem
Iako je iz Srbije otišao u Holandiju, kako reče danas monah Jerotej, zbog politike Slobodana Miloševića, prava je slučajnost da se nisu sreli u Haškom tribunalu u koji je posle izručivanja, 28. juna 2001, stigao i bivši predsednik Srbije SR Jugoslavije.
– Kad je on došao u Hag ja sam napustio Holandiju i vratio se u Srbiju i nismo se sreli. Mislim da sam februara ili marta meseca 2006. godine posetio Holandiju, a on je tada umro. Jednom prilikom sam leteo iz Amsterdama za Beograd avionom u kojem je bila Mira Marković sa snajom i unukom – priseća se monah Jerotej.
