Više od stotinu vojnika JNA, 15. maja 1992. godine na Brčanskoj malti u Tuzli, i 600 srpskih civila s područja Konjica izvršili su "kolektivno samoubistvo". Ma koliko cinično zvučalo, ovo je jedini zaključak koji se može izvući iz odluke Tužilaštva BiH da "zbog nedostatka dokaza" obustavi istragu u predmetima "Tuzlanska kolona" i za zločine u Konjicu.
Ovakav zaključak potvrđuje i izjava Selima Bešlagića, ratnog gradonačelnika Tuzle.
– Treba se procesuirati optužnica koja je bila podignuta protiv Mileta Dubajića, komandanta JNA, i ona treba da da odgovor na pitanje ko je
Ko je Davorin Jukić?– Kako da bude optužnice za logor "Silos" kada pravdu u Sudu BiH dele sudije poput Davorina Jukića? – pita se Radojka Pandurević, žena sa najdužim "stažom" u zloglasnom mučilištu. – Zamislite da je to sudija koji je mene teretio "za oružanu pobunu protiv države BiH, u periodu od aprila 1991. do aprila 1992. godine", kada ona nije ni postojala i na osnovu toga mi odredio pritvor, zbog krivičnog dela za koje je predviđena smrtna kazna. U drugom rešenju sam optužena da sam delovala kao pripadnik Vojske RS, iako sam uhapšena 28. maja 1992. godine sa ostalim civilima, kada je Vojska RS tek bila u povoju. |
kriv za sve ono što se desilo i što se nama desilo zbog tog politikantskog odnosa prema tom događaju od 15. maja 1992. godine. Kada bismo imali pravnu državu, odluka Tužilaštva BiH trebalo bi da glasi da se "zalaže da Ilija Jurišić u roku od 24 sata bude pušten na slobodu" – kazao je Bešlagić, čije ime je Haški tribunal označio oznakom "B".
Pored Bešlagića, pod istragom Tužilaštva BiH bili su Mehmed Bajrić, Faruk Prcić i Enver Delibegović, čija imena je Hag označio oznakom "A" (prikupljeno je dovoljno dokaza za podizanje optužnice).
Ruža Đurić, majka kojoj su najbliži ubijeni u "Tuzlanskoj koloni", ne može da veruje u odluku tužilaštva.
– Znaš li ti, sinko, ko mi ubi Zorana, Milenka, Marka i Živka?! Ubiše mi ih po drugi put – upitala je novinara "Vesti".
Tog 15. maja zauvek je ostala bez sinova Zorana (31) i Milenka (29), muža Marka (52) i njegovog bratanca Živka (23).
– Ubili su mi ih u kasarni, a da iz nje ni izašli nisu. Pucali su na našu decu sa solitera, iz stanova. Pucali su na njih ljudi za koje sam mislila da su nam prijatelji, čiju sam decu volela kao svoju. Ne mogu, srce mi puče – neutešna je Ruža.
Amnestijom nesumnjivih zločina, Tužilaštvo BiH još jednom je potvrdilo da je, kao i Sud BiH, instrument koji jednog dana treba da dovede do političke presude Republici Srpskoj. Jer, kako drugačije objasniti da je 95 odsto optuženih srpske nacionalnosti, da su braća Damjanovići, Goran i Zoran, pravosnažno osuđeni na po 12, i deset i po godina zbog nekoliko šamara (bez težih telesnih povreda) koje su udarili dvojici-trojici Bošnjaka nakon što im je ranjen otac.
Ili, da je Mirku Todoroviću odrezano 13 godina, a Milošu Radiću 12 jer su se zatekli na određenom mestu u Bratuncu i videli ubistva dvojice Bošnjaka, dok se "nisu desile" stotine ubijenih Srba u "Tuzlanskoj koloni", zatrti tragovi života u Bradini i ostalim srpskim selima na području Konjica.
Dva aršina
Premijer Republike Srpske Milorad Dodik ponovio je da odluka Tužilaštva BiH "ima ukus prevare i podmetanja srpskom narodu" i da predstavlja poniženje za RS i srpski narod, a najviše za žrtve tih zločina i njihove porodice. |
