Mladi buzdovan, koji je kao vreću za boksovanje koristio sirotog klošara, pred policijom je imao originalno opravdanje: jedan putnik osetljivog čula mirisa, navodno, požalio mu se da starac smrdi.
Nosilac novoustanovljenog zanimanja nazvanog brojač putnika nije ni časa časio. Starca za vrat ,pa napolje. Kada je nesretnik pokušao da se vrati u tramvaj, dočekali su ga udarci mladog buzdovana.
I to je tako trajalo, i trajalo. Neko je to uredno snimao. Ostali su gledali. Mladi buzdovan je vikao: "Mrš, mrš!" i šutirao starog klošara čiji miris nije prijao osetljivom putniku.
Ima li bolje slike i prilike današnje Srbije od bahatog mladog bizgova, željnog tlačenja nemoćnih, i starca sa dušom u nosu koji je osuđen da živi na ulici, jede iz kontejnera i spava u tramvaju?
Ko je od pristojnog, okupanog čoveka napravio klošara i koliko takvih sretnemo svakodnevno dok žurimo da preživimo još jedan dan, očekujući da nam vlast skine još jedan kaiš kože s leđa jer sebi, dabome, neće? I zar većina od nas ne strepi od onog trenutka kad prestaješ da budeš čovek i postaješ bezrepa stoka, zgodna za gaženje?
Za neupućene, brojač putnika je zanimanje uvedeno, bez sumnje, da se zaposli još poneki napredni omladinac. To brojanje, kobajagi, služi da bi gradski prevoznik, koga opet plaćaju građani Beograda, znao gde da pojača, a gde da smanji broj autobusa, trolejbusa, tramvaja. U međuvremenu, videsmo da ti brojači (divnog li naziva, asocira na konc-logor) ujedno mogu da budu i izbacivači i batinaši.
Verovali ili ne, ima i naroda koji u prvim komentarima izreče higijenski stav da nikome nije prijatno da se, sa uredno plaćenom kartom, vozi pored smrdljivca i da nam više treba sapun nego demokratija. Dobro, vele, možda je dečkić malo preterao, zaneo se revosno služeći gradsku vlast, ali dešava se, mladost – ludost.
Ne zameram takvima jer često telesna higijena nema nikakve veze sa mentalnom. Može se to lepo videti po napirlitanim državnim funkcionerima i stranačkim bubašvabama kojima mirišu odela, a smrdi duša. Cipele sjajne, a oči mutne, sinu im samo kad Vođin glas na njih padne kao dažd.
U tom prljavom, gadnom svetu nema mesta za slabe, bolesne i nemoćne. Taj svet gazi bez milosti, uveren da će živeti i vladati večno. Šta je za njih jedan stari, siroti klošar, oni su kao onaj putnik što je tražio da se smrdljivko izbaci iz njegovog društva jer bedu ne miriše.
Napredni buzdovan će, čvrsto nas uveravaju, bogami da mardelja jer je snimak dospeo u javnost. Ali, to neće rešiti problem sistema koji takvu stoku fabrikuje i huška, možda će, negde van domašaja javnosti, dobiti pohvalu za vernu službu s porukom da se malo strpi, dok halabuka ne prođe.
A onda opet Jovo-nanovo: pišaj po sirotinji, to je melem za svaku vladarsku dušu i njegovu svitu.
Ta mitomanija je opaka stvar, koliko pogubna za podanike, još više kobna za sve koji polete u visine nedodirljivosti. Čak i jedan Šešelj, koji je s pravom prethodnih 12 godina gradio mit o sebi, uspeo je da ga sruši za samo dva dana, i to samo jednom rečenicom: o večnom radovanju što je Đinđić u martu 2003. godine dobio smrtnonosni metak.
Curi vreme… Sve više teledirigovanih dronova sa Zapada leti nad zdanjem u Nemanjinoj ulici, sve manje ima da se otme od već polugladnih, a sve je više očaja koji vodi u sveopšti haos. Svetlo na kraju tunela, nažalost, ne vidi se. Nas samo čudo može da spasi.
Ili Deda Mraz, ali ko još u njega veruje.
