Protoprezviter prof. dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, objašnjava da je u ranoj Crkvi jedna od svrha vaskršnjeg posta bila u tome da se oni koji žele pripreme za krštenje.
– Sada, pak, u vremenu u kome živimo, spoznajući da svakodnevno izneveravamo ono što smo na krštenju primili – novi način života – post postaje priprema za povratak u novi život, u život u Hristu, u život po Jevanđelju. Odbijajući da prihvatimo želje i podsticaje naše pale prirode kao nešto normalno i čineći napor, podvig da se izdignemo iznad truležnosti ovoga sveta i služenja strastima, mi krećemo na putovanje koji vodi u radost Vaskrsenja, koje nas uvodi u slavu carstva Božjega. A početak istinitog hrišćanskog života jeste pokajanje kao “promena mišljenja” i čovekov dobrovoljni zaokret od svega što je zlo, i dinamično kretanje od zla ka dobru – ka Bogu, “čineći dela dostojna pokajanja” (Dela apostolska 26, 20). Pokajanje označava celovit zaokret i korenitu promenu koja obuhvata vascelo čovekovo biće, kao posledicu vere u ovaploćenog sina Božjega, Spasitelja – poručuje protoprezviter prof. dr Zoran Ranković.
Prema njegovim rečima, za vernike u vaskršnjem postu postoje dva načina posta koja odgovaraju dvojakim potrebama.
– Prvi je totalni post i on se sastoji u potpunom uzdržavanju od jela i pića. Po trajanju je kratak i ograničen na jedan dan ili samo na deo dana. Liturgiji prethodi ovaj totalni post i čak je uslov za primanje svetoga pričešća. On predstavlja punoću ritma kojim Crkva živi iščekujući Hrista. Crkva je “na straži”, Crkva očekuje Hrista u potpunoj spremnosti i s radošću.
Na taj način, objašnjava prof. dr Ranković, totalni post predstavlja samu Crkvu u očekivanju Hrista koji dolazi u liturgiji:
– Drugi je asketski post, a sastoji se u uzdržavanju od određene vrste hrane. Strpljivim naporom čovek otkriva da “ne živi samo o hlebu”, zato je vreme bitan faktor. Osnovno pravilo ovog vida posta je “neprekidanje” posta. Napor neprekidnog posta, posni ritam, čini čoveka sposobnim da se izdigne iznad svakodnevnih preokupacija i briga, da se izbori sa sklonostima pale prirode, da pobedi želju da služi strastima i da se posveti sozercanju onoga što se dešava na putu za Vitaniju, gde se zbiva vaskrsenje Lazarevo, i dalje za Jerusalim gde Bogočovek vaskrsava obesnaživši smrt. Vaskršnji post je duhovno putovanje, a krajnji cilj toga puta jeste Vaskrs, koji dočekujemo kao nešto što se svagda dešava nama – jer nam je vaskrsli Hristos omogućio da budemo učesnici njegovoga vaskrsenja – ističe prof. dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
Votka i palačinke posle plivanja
Vaskršnje poklade predstavljaju uvod u Veliki post i posebno se obeležavaju od mesta do mesta gde žive pravoslavni Srbi. U susret Velikom postu je Bela nedelja kada se deca i odrasli oblače u raznolike kostime i posećuju svoje rođake, prijatelje i komšije igrajući i pevajući, a oni ih daruju na vratima svojih domova, želeći jedni drugima da istraju u časnom postu. Pokladna večera je momenat kada se poslednji put uzima mrsna hrana u ishrani, pa do Vaskrsa kada se ponovo sve mrsno jede. Kod Rusa u vreme dinastije Romanov posebno su se proslavljale Vaskršnje poklade. Običaj je da kadeti vojnih akademija idu na reke i plivaju, ali se i posle toga i između sebe potuku – ošamare, a posle se okrepe čašicom hladne votke i kojom slanom palačinkom. Deo ovih običaja zabeležen je u filmu “Sibirski berberin”.
Plač zbog dubine greha
Protoprezviter prof. dr Zoran Ranković pojašnjava da su specifičnost Velikog posta bogosluženja koja “stalno podstiču na post i pokajanje”
– Ta bogosluženja ujedno opisuju i stanje duše koja se kaje i koja plače zbog svojih grehova. U obične dane sedmice skoro da prestaje pojanje, prednost se daje čitanju tekstova iz Staroga zaveta, posebno Psaltira, na svim crkvenim službama se uznosi molitva Svetog Jefrema Sirina s velikim poklonima (metanijama). Pokajni kanon najbolje se može opisati kao pokajni plač koji nam vraća u svest dubinu greha, koji potresa dušu kajanjem i nadom. Liturgija pređeosvećenih darova je specifično bogosluženje koje se danas obavlja samo u vreme Vaskršnjeg posta, sredom i petkom. Razlog služenja ove Liturgije jeste pričešćivanje vernih prethodno osvećenim svetim darovima. Staro pravilo jeste da verni pristupaju Svetom pričešću svakodnevno ili bar četiri puta sedmično, kako svedoči Sv. Vasilije veliki – objašnjava protoprezviter prof. dr Zoran Ranković.
