U Federaciji BiH mnogo toga stagnira – od ekonomske situacije, političkih razmirica, etničkog nezadovoljstva do najava velikih socijalnih nemira, ali jedan "brend" nikada ne gubi na snazi i popularnosti – srbofobija vodećih ličnosti bošnjačke političke i javne scene.
Oličenje tog konstantnog srbofobičnog presinga je Haris Silajdžić, objektivno najpopularniji, najuticajniji i najjači bošnjački političar u BiH. On nikada nema dilemu: Srbi, Republika Srpska i Srbija krvi su za sve loše što se desilo BiH i Bošnjacima. A ako i nisu za ponešto krivi – svakako će to biti!
Silajdžiću smeta što se Republika Srpska tako zove. Smeta mu kada se zalaže za Dejton. Još više mu smeta kada oceni da se ne zalaže za Dejton. Od kada se pojavio na političkoj sceni Silajdžiću smeta što Srbija vodi računa o položaju Srba u BiH. Užasava se što Beograd koristi pravo da kao jedan od garanata i potpisnika dejtonskog sporazuma, a samim tim i Ustava BiH, iznosi svoje stavove o tom pitanju.
Posebno ga nervira što Srbija godinama ponavlja, odnosno citira taj isti ustav: "BiH je sastavljena od tri naroda i dva entiteta". Ne shvata Silajdžić otkud drskost Beogradu da ponavlja kako "prihvata svaku izmenu Ustava o kojoj se dogovore narodi i entiteti".
Nije mu dovoljno što je Vlada Republike Srpske svojevremeno osudila zločin u Srebrenici, što su njeni visoki predstavnici išli na obeležavanja stradanja Bošnjaka u Potočare. Baš ga briga što je to učinio i predsednik Srbije Boris Tadić, za razliku od samog Silajdžića koji nije obišao ni jedno stratište Srba u poslednjem ratu, a ne dolazi ni u najveće startište na Balkanu – ustaški koncentracioni logor Jasenovac.
Ne libi se da nediplomatskim gafovima i ratnim rečnikom proprati svako pominjanje procesuiranja bošnjačkih političkih i vojnih funkcionera za ratne zločine. Nudi (u ime BiH) svaku pomoć Ejupu Ganiću koji čeka odluku britanskog pravosuđa po optužnici za Dobrovoljačku ulicu. On "zna" da je Ilija Jurišić nepravedno optužen za masakr nad vojnicima JNA u Tuzli. Kao najvažniji argument poteže činjenicu da ga je osudio sud u Srbiji.
Za razliku od Suda BiH poznatom po tome što mu istrage o bošnjačkim zločinima stalno nestaju po birokratskim ladicama, što odlazeći (strani) činovnici priznaju da iz određenih (političkih) razloga takve optužnice i neće biti podignute, itd….
Haris Silajdžić na srbofobičnom brendu (daleko od toga da je jedini, ali je najreprezentativniji primer) spokojno gradi svoju političku karijeru. Sa ovako razrađenim stavovima on bez problema dobija svake izbore za bošnjačkog člana Predsedništva BiH.
