Iza nje je najbolja sezona karijere, koja je krunisana priznanjem za najbolju sportistkinju u izboru Olimpijskog komiteta Srbije, čime je ostvarila jedan od svojih snova. Zajedno sa sestrom Oliverom, Nikolina Moldovan je bila bronzana na EP u Brandenburgu i srebrna na Svetskom prvenstvu u Moskvi, gde je osvojila i bronzu u kajaku jednosedu.
– To mi je bio san i kada su došli rezultati, od avgusta, računala sam da ću dobiti priznanje OKS. Pratila sam sve druge sportistkinje od tada, znala sam da imam najbolje rezultate, ali ne i kako se sve boduje. Svake godine, sve treninge želim da pretočim u medalje, a na kraju godine u neko priznanje, da vidim zahvalnost svoje zemlje. Baš sam bila srećna kada sam saznala, mislila sam da me je euforija prošla, od avgusta sam se nekako spremala za to, ali kada sam došla u Skupštinu i videla da sam ja zvezda i da treba da prođem tim hodnikom, bukvalno sam se tresla od uzbuđenja. Videla sam da ništa nije prošlo, da tek sve dolazi, sa mnom je bila porodica i dragi prijatelji, i kada sam bila na bini i kada sam ih pogledala, bila sam presrećna – iskreno priča Nikolina.
Na trening sa društvom iz kraja
Nikolina je kajak upoznala 2001. godine, kada je shvatila da tim sportom može da se bavi tako blizu svoje kuće, u Borči.
– Na 10 minuta od naše kuće je kanal i kajakaški klub, odlučila sam da probam i bilo mi je mnogo zanimljivo da plovim po vodi, gledam obalu, da mogu da odem daleko i gledam gde sam. Mic po mic, stvarno sam se zaljubila u kajak. Naravno, mnogo zasluga za to je imalo i društvo, svi smo bili iz kraja, čak i naši prvi treneri, svi smo zajedno išli na treninge. Posle četiri meseca priključila se i Olivera, pa sam počela da ozbiljnije shvatam treninge.
To što ima sestru uz sebe samo joj olakšava bavljenje kajakom. Njih dve čine sjajan tandem, a Nikolini to uliva samopouzdanje i kada se nađe sama u čamcu:
– Kroz sve ove godine, sada već 14, mnogo mi je ulilo sigurnost to što smo nas dve u istom čamcu. Lakše nam je da obavimo komunikaciju, imamo čistu računicu koliko je koja uradila na treningu, kad i kako, znamo kakav je dan vodila, a i lakše se organizujemo sa treninzima. Da sam sa nekom drugaricom u dvosedu, sigurno ne bi taj rezultat toliko značio, kao sa rođenom sestrom, jer je uspeh zajednički! Mnogo nam je značilo što smo zajedno zbog svih rezultata i mislim da imamo za nijansu više snage baš zbog toga što smo sestre.
Međutim, na pitanje da li joj je lakše kada je sama u čamcu ili sa Oliverom, Nikolina iskreno odgovara:
– Lakše mi je kad sam sama, znam da je sve na meni! Uvek kada sam sa njom ili sa više ljudi u čamcu, moram o više stvari da vodim računa. Kada se ide na stazu, više volim da odem ranije, pošto uvek imam neki strah od gužve u saobraćaju. Olivera ne voli da bude na stazi, jer joj to podiže tremu. Uvek moramo da se uskladimo, a kada sam sama stavim slušalice i ne razmišljam mnogo.
Sestre Moldovan samo su deo sjajne kajakaške reprezentacije koja je poslednjih godina počela da se probija do svetskog vrha, ali se najbolji rezultati tek očekuju.
– Išli smo korak po korak poslednjih godina i celoj reprezentaciji je cilj bio da proguramo kajak zajedno u prvu grupu sportova, da se vrati stara slava našem sportu, od pre sedam-osam godina, kada je imao svetske i evropske medalje. Došla je nova generacija momaka i devojaka, nama je prosek godina 23, svi smo jako mladi, imamo ambicije i sve ono što se desilo ove sezone je rezultat toga. Cilj nam je olimpijska medalja. Ove godine smo imali svetske i evropske, i zlatne, i srebrne i bronzane. Sada je red na olimpijsku, nismo je imali decenijama.
Rio bi mogao da bude – veličanstven
Za Nikolinu i Oliveru sezona nije počela kako su očekivale. Sve se poklopilo sa poplavama koje su pogodile Srbiju, što ih je mnogo pogodilo i usledilo je razočaranje na Svetskom kupu u Segedinu, gde se nisu plasirale u finale. Upravo to im je bila opomena, koja je i dovela do toga da uslede mnogo bolji rezultati.
– Olivera i ja smo bile na Adi i nikada neću zaboraviti to jutro kada smo se probudile i čule tu katastrofu, to nas je uzdrmalo i potreslo i početak sezone je bio katastrofalan. Prvi put nam se desilo da u Svetskom kupu u Segedinu ne prođemo u finale, a uzimale smo prošle godine srebra i zlata na tim takmičenjima. To je bio šok i šamar da se probudimo i budemo svesne da moramo da se borimo, da ne upropastimo celu zimu i period tokom kojeg smo se pripremale. Sa psihologom smo radile na tome i sa trenerom napravile plan da se isključimo, da ne gledamo TV i ignorišemo sva sredstva informisanja, da više ne saznajemo tužne vesti i posle mesec dana smo na EP osvojile prvu seniorsku medalju, bronzanu i onda smo se vratile u život. Posle je mesec dana bilo do Svetskog prvenstva i tada je usledio pravi bum, trener je morao da tempira u formu, da na EP ona bude solidna. U Moskvi smo onda uspele smo da dođemo u pravu formu i zasijamo.
Ova godina je bez sumnje bila najbolja u Nikolininoj karijeri, a naredna bi mogla da bude najteža, zato što će juriti olimpijske kvote za Igre u Rio de Žaneiru 2016.
– Čeka nas mnogo takmičenja, ali nećemo ići na sva zbog nedostatka vremena. Jer, nema svrhe da idemo sa takmičenja na takmičenje i da ništa ne uradimo, bolje da odemo na jedno, ali da ono bude vredno. Pored tri Svetska kupa, čeka nas Evropsko prvenstvo, prvi put će to biti prvo takmičenje u godini, a onda dolaze Evropske igre i Svetsko prvenstvo, koje će biti prioritet zbog normi za Olimpijske igre. Po plasmanu za jednosed moram da u A finalu budem među prvih osam, a u dvosedu u prvih šest. Na prošlim Igrama smo imali 12, sada nam je cilj da imamo više i da popunimo sve discipline, da bi nam što veće šanse bile za medalju u Riju.
Baš u Riju mnogo se očekuje od sestara Moldovan, a one su toga svesne i veruju da za dve godine mogu da se okite olimpijskom medaljom.
– Rio će biti udaran i za mene i za Oliveru, i po godinama i po zrelosti. Imamo mnogo iskustva, jakih trka. Rio bi trebalo da bude veličanstven, da ne bude kikseva i problema – zaključila je Nikolina Moldovan.
Proizvod Plavšića
Sestre Moldovan su se praktično iz mulja probile u svetski vrh. Poznati su njihovi treninzi u kanalu u Borči, ali su, srećom, imale trenera koji je uvek pronalazio rešenje da odrade sve što treba na vodi.
– Imale smo, nažalost, tu nesreću da je kanal u Borči postao zapušten, ali i da upoznamo trenera Dragana Plavšića, koji je od početka bio uz nas. Mi smo njegov proizvod, on nas je naučio da veslamo, i sve vreme je od tada uz nas. On nas je gurao i bodrio, prevozio, nije bilo dana da mi ne veslamo, bez obzira na uslove u Borči. Darko bi nam spakovao čamce i otišli bismo na drugo mesto, samo da odradimo trening. I, ta njegova upornost nas je dovela do ovde, iz tog mulja da napravimo ovakve rezultate.
Oproštaj posle Tokija 2020?
Nikolina ima 24 godine, a kajakom planira da se bavi bar do Olimpijskih igara u Tokiju 2020. Posle bi želela da ostane u sportu, ali u nešto drugačijoj ulozi:
– Najviše bih volela da ostanem u sportu, ali sa neke ekonomske strane, da budem menadžer ili u nekoj organizaciji, kao što je OK Srbije. Da pomognem sportistima i organizaciji, da im pojednostavim sve što im je potrebno za dobre rezultate. Mislim da to mnogo znači.
I dalje bez staze
Uprkos sjajnim rezultatima srpskih kajakaša, koji su sa Svetskog prvenstva ove godine doneli pet medalja, od toga četiri u olimpijskim disciplinama, oni i dalje nemaju stazu.
– Uslovi u našoj zemlji se, što se tiče kajaka nisu promenili. Kajak je najtrofejniji sport i u 2014, a mi i dalje nemamo stazu. To je katastrofa. Adu delimo sa plivačima i veslačima, a tamo možemo da budemo do 15. juna, dok ne počne kupačka sezona. Kada nam najviše treba, mi ne možemo da koristimo Adu – kaže Nikolina.
Država počela da brine
Nešto se, ipak, promenilo posle sjajnih rezultata, a to je odnos države prema kajakašima kaže Nikolina:
– Shvatili su da imamo perspektivu, da možemo mnogo da napredujemo, da nam samo treba voda i što više treninga u dobrim uslovima. Oni su taj problem rešili tako što su nam obezbedili materijalna sredstva da što više budemo na pripremama u zemljama u kojima postoje fenomenalni uslove i to je pokazalo sjajne rezultate.
