Moja domovina je zaista,“mala zemlja među svetovima“, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila.
Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tome prodiranju. Stoga nas ono obavezuje pa zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno, ali iskreno da izrazim.
Ovo je, između ostalog, u govoru „O priči i pričanju“, na svečanosti predaje Nobelove nagrade u Stokholmu, rekao Ivo Andrić, navodeći da je nešto teži i složeniji drugi deo njegovog zadatka – da kaže nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome je ukazana čast.
Zavaravanje krvnika
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže još nešto o sebi i o tom delu, požalio se slavni književnik i, citirajući Geteovo pravilo „Umetnikovo je da stvara, a ne da govori“, nastavio je:
„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“
Osvetljavanje puteva
Zapitao se da li možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe:
„Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo…“
Završavajući veličanstvenu besedu, velikan pisane reči je ukazao:
„Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.“
„Pobedio“ Štajnbeka i Moraviju
U najužem izboru su, pored našeg književnika bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.
Vest da je postao laureat Nobelove nagrade iz oblasti književnosti Ivo Andrić je primio telefonom 26. oktobra 1961. u svom stanu u Beogradu na današnjem Andrićevom vencu.
– Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje – kratko je prokomentarisao.
Mera evropejstva u svakom pogledu
Pre sedam godina, na Vidovdan, u prisustvu zvaničnika Republike Srpske i Srbije svečano je otvoren Andrićgrad ili Kamen grad povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata i Sarajevskog atentata.
Njegov idejni tvorac Emir Kusturica je više puta nadahnuto govorio o Ivi Andriću. Između ostalog, rekao je:
– Ivo Andrić je putokaz. Ivo Andrić je verovatno najznačajnija ličnost rođena na ovom tlu. On svoje iskustvo crpeo iz narodne poezije i iz Njegoša koga je u svom eseju na najbolji način opisao. Ja mislim da ga poređenja i uvođenja novih likova čine našim najsavremenijim piscem.
Drugi put je istakao ovo:
– Andrić je danas mera našeg evropejstva u svakom pogledu. I u umetničkom, i u istorijskom i u političkom.
Najpoznatiji citati
Danas je Ivo Andrić jedan od naših najcitiranijih pisaca, a neke od njegovih misli glase ovako:
„Čovjeka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate kako se ponaša kad se nešto dijeli besplatno.“
„Čudno je kako je malo potrebno da budemo sretni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!“
„I vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvaćanjima i sklonostima.“
„Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.“
„Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrijebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće.“
„Tko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.“
„Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.“
„Zvjezdanog neba i ljudskog srca nikad se čovjek neće moći nagledati.“
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
