Pre šest decenija jugoslovenski književnik Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Najprestižnije priznanje uručeno mu je 10. decembra 1961. godine u Stokholmu, a kako je istakao dr Anders Esterling, dodeljeno mu je “za epsku snagu sa kojom je nalazio teme i oslikavao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”. I do dan-danas ostao je naš najčitaniji i najprevođeniji pisac. Mnogi ga nazivaju Tolstojem sa Balkana. U trenucima kada je preuzimao ovu nagradu, orkestar je svirao sevdalinku “Kad ja pođoh na Bembašu”, a govor koji je održao prilikom dodele, naslovljen “O priči i pričanju”, i danas se često citira.
Sa njim je na svečanosti bila i njegova supruga Milica Babić. Zanimljivo je da je polovinu iznosa od dobijene nagrade darovao Savetu za kulturu BiH u svrhu razvoja bibliotekarstva. Pisao je iskrene pesme, pripovetke i romane koji su svevremenski i neprolazni, kako zbog tema o kojima govore tako zbog veštog i izuzetnog načina na koji su napisane. Ispunio je najveći čovekov san: da zauvek živi kroz svoja dela. Njegova zaostavština nastavlja da inspiriše i vredna je podsećanja i pomena.
“Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabre”, govorio je Andrić, sa čime se možemo u potpunosti složiti, jer je upravo svojim životom i dostignućima nadahnuo mnoge u toj meri da je i danas i te kako prisutan u svetskoj književnosti. Jubilej vezan za Nobelovu nagradu obeležen je i prigodnom međunarodnom konferencijom “Beogradski kontrapunkt”, održanom putem lajv strima na Fejsbuk stranici i Jutjub kanalu Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Tema razgovorila bila je: “Andrić: nasleđe – kuda dalje”.
Ministarka kulture Srbije Maja Gojković istakla je da je opšti utisak da bi Ivo Andrić, čak i da nije dobio nagradu, svakako zauzeo mesto među najvećim evropskim i svetskim piscima:
Retko ko je na tako lep i senzibilan način opisao mentalitet ljudi ovih prostora.
Književnik, akademik i predsednik Upravnog odbora Andrićeve zadužbine Miro Vuksanović rekao je da je Andrić “jedini pisac srpskog jezika koji je prisutan u svetskoj književnosti sedamdesetak godina”.
Profesor južnoslovenskih književnosti na Univerzitetskom koledžu London Zoran Milutinović podsetio je da je “Andrić jako radio da se naša književnost više vidi u svetu”, i da je u intervjuima “preporučivao kolege stranim izdavačima i doprineo da se neke knjige pojave na svetskim jezicima”.
– Andrić je preživeo drugi talas recepcije. Prvi je za života, drugi počinje 30 godine posle smrti. Potpuno je izvesno, ne samo po broju izdanja njegovih knjiga u svetu, nego kako se njegova književnost valorizuje, da Andrić ostaje živ pisac – ukazao je Milutinović.
Svoje viđenje dala je i književnica iz Severne Makedonije istakavši da se nakon Nobelove nagrade Andrić primarno shvata kao pisac turbulentnog prostora gde se ukrštaju kulture i religije, ali da ne treba zanemariti drugi deo njegove književnosti “daleko više usmeren metafizici egzistencijalnosti, a ne samo neke balkanske egzotike”.
– Greška je sužavati Andrića na prikazivanje Balkana, kao velikom metafizičkom mostu kulture. Danas bi se mogli baviti više njegovim univerzalnim značenjima” – rekla je Šeleva.
Pesnik i esejista iz Hrvatske Đorđe Matić podsetio je da je Andrić u govoru prilikom uručenja Nobelove nagrade istakao da je njegova “domovina zaista mala zemlja među svetovima”, ali da se u tom trenutku 1961. godine “Jugoslavija čini mnogo veća nego što jeste”.
Prema njegovim rečima, pogotovo na Zapadu se “Andrićeva literatura čita kao mesto gde bi se moglo objasniti kakve su to zemlje”.
Zagovornik ujedinjenja
Specijalni gost konferencije, orijentalista i diplomata dr Darko Tanasković, naveo je da je Andrić bio mladobosanac, zagovornik oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, i kao takav “nesposoban za uskogrudi nacionalizam ili bilo kakav centrizam”, kao i da se kao diplomata bavio politikom, ali da je bio “apsolutno iznad i daleko” od ideologije definisane kao stanje sužene svesti.
– Andrićev raskošni svet misli i reči se uglavno podvrgava ideološkoj kritici, na koju je on suštinski imun – istakao je Tanasković.
Svi ga svojataju
“Andrić se iz pozicije umjetnika, nobelovca, jednog od najvećih pisaca i čovjeka koji pripada svima, odjednom počeo doživljavati kao ‘naš’. Nije zajednički nego je ‘naš’. Neko ga u zagrljaju više lomi, a ima ovih drugih koji ga odbijaju iz poznatih razloga. Tako svako počinje da ga posmatra iz malog, patrikularnog ugla i iz toga izvlači, kao što se obično dešava, dalekosežne i velike zaključke”, rekao je svojevremeno Boro Kontić, autor filma “Bez naslova” posvećenog Ivi Andriću.
