Sergej Ćetković progovorio je o momentima koje neće zaboraviti, dešavanjima u detinjstvu koja su ga odvela na put muzike, porodičnim vrednostima, privatnim i poslovnim prekretnicama.
Majka vam je po zanimanju farmaceut, a otac veoma uspešan reli vozač. Kako to da niste krenuli njihovim stopama? Otkud ljubav prema muzici? Kako je sve počelo?
– Očigledno je to bio dar od Boga, koji je, srećom, prepoznat pre svega u porodici, a onda i od nastavnika i profesora u školi, do trenutka dok i sam to nisam osvestio u sebi. Isprva bojažljivo, proveravajući svoje mogućnosti, a onda punim gasom kada sam osetio da je to jedino čime u životu želim da se bavim. Bilo je tu još mnogo interesovanja tokom odrastanja, ali muzika me je povela ovim putem i drago mi je što sam krenuo njime. Drugi bi sigurno bio pogrešan.
Ubrzo ste dobili i klavir koji su vam kupili roditelji. Sećate li se tog trenutka, kako ste se tada osećali i koliko je to uticalo na vaš dalji put?
– Dolazak “Belarus” pianina u našu kuću je bio jedan od najboljih događaja mog detinjstva. Tada sam već bio član muzičke grupe “Vatrena srca”, pa smo vežbali velike hitove Bitlsa, a pomalo i gradivo muzičke škole koju sam pohađao. U dnevnoj sobi sam imao svoje prve nastupe, pevajući i svirajući pred našim prijateljima koji su bili oduševljeni, a ja bih propadao u zemlju od stida.
Nakon toga je klavir i prodat i čini se da je to i te kako uticalo na to da se trudite i ne odustanete od svog sna?
– Nakon nekoliko godina, klavir je prodat, ali zato sam dobio novac od oca i kupio svoj prvi sintisajzer u Dubrovniku. Još pamtim tu noć, kada sam u mračnoj sobi majkine tetke iz Dubrovnika gledao stotinu lampica koje su treperile na mom prvom sintisajzeru. Zaspao sam tek pred zoru.
Koje trenutke u svom životu biste izdvojili kao ključne, a koji su uticali na to da postanete čovek i umetnik kakav ste danas?
– Bilo je mnogo prelomnih trenutaka. Ako govorimo o privatnom životu svakako je najznačajniji susret sa Kristinom i trenutak rađanja naše ljubavi. Ako se vratimo još dalje u prošlost, podrška i vaspitanje roditelja, odrastanje sa divnom braćom, srećno i bezbrižno detinjstvo. Što se muzike tiče, prvi album “Kristina” i prvi profesionalni korak na putu koji smo pomenuli, a na kome sam evo već punih 20 godina. U velikoj meri su me izgradili i muzičari koje sam u mladosti slušao, oni sa kojima sam svirao i veliki umetnici na čijoj sam muzici odrastao kao što su Arsen Dedić, Oliver Dragojević, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Prvi koncert u Sava Centru, 2006. godine je momenat koji nikada neću zaboraviti jer je bio prva potvrda uspeha i ostvarenje velike želje.
Trenutak najveće tuge i najveće sreće?
– Nezavisno od muzike, koja je izvor moje sreće u svakom trenutku, momenat kada sam upoznao Kristinu, kada smo se venčali, kada su naše devojčice stigle u naš dom i naša srca. Ništa se sa tim ne može uporediti. Tuge se uvek vezuju za ljude kojih više nema, one su najizraženije, ali se trudim da ih pretvorim u lepe uspomene i sećanja.
Kao dete ste bili nestašni, postoje priče da ste se stalno povređivali, te išli kod lekara?
– Bilo je tu svega i svačega, od uzastopnih padanja sa bicikla, razbijenih kolena i glave, oguljenih laktova i nosa, uz bezbroj drugih nestašluka. Srećom, pa su roditelji bili strpljivi i koliko-toliko imali razumevanja. Uz sve to i niz drugih dogodovština. Bio sam nemirno dete, ali sam imao zaista sjajno detinjstvo koje ni za šta ne bih menjao.
Koje savete svojih roditelja prepisujete kada su sada u pitanju vaša deca?
– Sve one najznačajnije porodične vrednosti koje se u suštini svode na to da deci treba dati bezgraničnu ljubav i podršku, ali i slobodu u dovoljnoj meri da nauče da budu samostalna, da razdvajaju dobro od lošeg, da izrastu u dobre i poštene ljude i da sutradan na svom putu biraju prave putokaze.
Kakve su vaše ćerke, koliko su one nestašne?
– Ne više od druge dece u tom uzrastu. Dobre su devojčice, karakterno različite, ali veoma upućene jedna na drugu, Kristina i ja smo presrećni kada vidimo kako raste njihova međusobna povezanost i ljubav, koja će im sutra, kada odrastu sigurno mnogo značiti. Naravno da i kod nas u porodici ima puno nestašluka i svakakvih dogodovština, smešnih, zabavnih i ponekad onih manje zabavnih, ali sve je to sastavni deo detinjstva i odrastanja.
Da li ste nešto promenili kod sebe od kad su ćerke u vašem životu?
– Sve se u mom životu promenilo nabolje, a ja sam postao potpun, srećan i ostvaren čovek u svakom smislu.
Vaše ćerke su usvojene i one to znaju, ali vi im uvek govorite da ste ih rodili iz srca? Ipak, koliko je bilo teško saopštiti im istinu?
– Ni najmanje. Prema deci uvek treba biti otvoren i iskren. Važno je samo da u skladu sa njihovim uzrastom birate način i reči kojima im nešto saopštavate. Od trenutka kada su stasale da mogu bar delimično da shvate o čemu se radi, Kristina i ja smo im rekli da su usvojene. Kako su odrastale, širili smo priču i to je danas nešto čime se svi ponosimo i što je samo učvrstilo našu ljubav, porodicu i našu sreću.
Da li one razvijaju talenat prema muzici?
– Jesu muzikalne i interesuje ih mnogo toga vezano za umetnost generalno, ali videćemo u kom pravcu će se to razvijati.
Ko je vaš najveći kritičar: ćerke ili supruga Kristina? Ili neko treći?
– Kristina je prva koja čuje sve moje nove pesme i njeno mišljenje mi je veoma važno, kao i komentari najbližih ljudi i saradnika. Deca reaguju po osećaju, i zbog toga pratim i njihove reakcije na pesme koje stvaram.
Kada ste shvatili da ste uspeli u poslu, a kada u privatnom životu?
– Nikada nisam proračunato težio ka uspehu, niti ga veštački pravio. Išao sam korak po korak, sazrevao i muzički i životno i uvek ostajao dosledan sebi i kvalitetnoj muzici. Nisam želeo da pravim kompromise. To jeste bio teži put, ali očigledno jedini moguć. Možda je prvi koncert u Sava Centru koji sam pomenuo bio jedna vrsta prekretnice u mojoj karijeri, kada sam shvatio da je publika u potpunosti prepoznala moju muziku. Nadalje se sve samo nadograđivalo i prelazio sam stepenike kojima sam težio. Uspeh u privatnom životu je moja porodica. To nije ništa novo, ali je konstanta bez koje ne bih bio to što jesam ni kao muzičar ni kao čovek.
Vaše pesme su jako emotivne. Koja u vama budi najjače emocije?
– Nikada ne izdvajam svoje pesme, niti ih delim po snazi emocija. Svaka ima svoju i svaka je na svoj način autentična. Postoje pesme koje su obeležile određene periode mog života, ali mislim da ne bi bilo fer da bilo kojoj dajem prednost, jer su mi sve zajedno donele 20 uspešnih godina karijere.
Čiji pogledi vam i u tami vraćaju osmeh?
– Samo pogled jedne žene.
Čemu se okrećete kada vam inspiracija za pisanje nedostaje?
– Pustim da vreme učini svoje. Prestanem da razmišljam o tome, prepustim se nekim običnim, svakodnevnim stvarima, i onda se taj trenutak inspiracije desi sam od sebe. U umetnosti bilo kakvo forsiranje stvari ne daje dobre rezultate.
Za šta vam uvek nedostaje još malo vremena?
– Zavisi. Nekada za putovanja, nekada za druženje sa prijateljima, nekada za sebe. Ali, sve uspem da nadoknadim.
Da li postoji nešto za šta još uvek čekate pravo vreme?
– Ima nekih zanimljivih i kreativnih projekata, kako muzičkih, tako i onih koji nisu vezani za nju, koje planiram da realizujem i nadam se da ću u budućnosti to uspeti. Što se privatnog života tiče, nadam se da će Nova godina biti mnogo lakša i srećnija i da će sve ovo proći, jer je već došlo pravo vreme za neka lepa putovanja.
Po čemu ćete pamtiti 2020. godinu, ako izuzmemo koronavirus?
– Po velikim planovima koje sam imao, jer je trebalo da obeležim jubilej – 20 godina karijere velikom regionalnom turnejom koja je započeta sjajnim koncertima u Zagrebu i Splitu. Tu je i novi album koji je bio planiran za jesen, ali nažalost sve je stalo. Ipak, optimista sam i siguran sam da ću sa svojom publikom sve nadoknaditi sledeće godine. Uživao sam u radu na novim pesmama, i jedva čekam da ih predstavim ljudima.
Koja je Vaša novogodišnja želja?
– Zdravlje u svakom smislu. Za svakog čoveka, za svako dete, u svakom momentu, svakog dana. Sve drugo je manje važno.
