Seoba Srba u televizore

Želite li da budete lični asistent pevačice Seke Aleksić pred kamerama? Interesuje li vas kako njena koleginica Jelena Karleuša hrani bebu pred kamerama? Kako Marina Perazić muze krave na farmi? Kako da vam u svatove dođe cela Srbija? Ko se s kim valjao po krevetu, a ko je spreman da pred milionskom publikom prizna da ga tuče rođena žena koja sedi preko puta?

Prava epidemija rijaliti šou emisija toliko je zarazila srpsku publiku da su mnogi prosto zaboravili na neplaćene račune za struju, da im propala firma ne uplaćuje radni staž ili da nisu bili na moru poslednjih 10 godina. Tuđi životi u pravoj TV cirkusijadi nadmašili su naše sopstvene.

Prvi zvanični rijaliti šou na svetu počeo je s "Velikim bratom". Ovaj koncept realne televizije suvereno je zaposeo sve TV stanice, naročito komercijalne, i postao roditelj svim ostalim podžanrovima. U septembru 1999. godine De Molova produkcijska kuća "Endemol" lansirala je "Velikog brata", koji je skoro odmah postigao planetarni uspeh.

Zanimljivo je da dvojica vlasnika "Endemola" nisu čak ni pročitali Orvelovu knjigu, ali su o "Velikom bratu" saznali u medijima. Kada je Jon de Mol program prvi put ponudio britanskoj televiziji, bio je odbijen.

"Sumnjamo da program u kome laboratorijski pacovi zatvoreni u kavezu sve čine za novac ima budućnost na britanskoj televiziji", odgovoreno mu je. Nekoliko godina kasnije "Veliki brat" je oborio sve rekorde gledanosti.

A duhovni preteča "Velikog brata" bio je engleski eksperiment Panoptikum izveden u 17. veku. Konstruisan je zatvor koji je bio potpuno transparentan. Nije bilo druge kazne osim da zatvorenike posmatraju svakog trenutka iz svakog ugla. Tako je stvorena moderna vrsta kazne – kontrola pogledom. "Veliki brat" je, kažu sociolozi, transparentan zatvor iz 17. veka.
 

U filmu iz 1969. Sidni Polak obrađuje veoma sličnu temu. U vreme velike depresije u SAD ljudi su učestvovali u maratonskim plesnim takmičenjima koja su privlačila gledaoce. Pobednik je najizdržljiviji, tj. onaj koji ostane na nogama. On dobija novac koji mu omogućava da preživi. Film se zove "Konje ubijaju, zar ne?".

U Srbiji su programi "realne" televizije počeli još u sezoni 2001/2002. kada je na televiziji Košava prikazan "Cirkus voajer" program, gde se grupa ljudi takmičila za mesto u cirkusu. Pravom. Naime, program je zamišljen kao borba za naklonost publike i posao u cirkusu. Ljudi su osam nedelja hranili životinje, ali su javnosti ostale nepoznate sudbine učesnika tog pionirskog poduhvata, ni to da li je neko dobio posao.

Zašto se televizije okreću ovakvim programima, nije tajna. Prema nekim istraživanjima, programi realne televizije koštaju mnogo manje od, recimo, dramskih programa. Britanci su izračunali da proizvodnja dramskog programa u trajanju od sat vremena košta oko 1,5 miliona dolara dok se sat vremena rijaliti šoua proizvodi za 200.000 dolara.

A šta pokreće učesnike da pred pola Srbije priznaju da ih je silovao otac ili da sede na klozetskoj šolji, pitanje je za stručnjake. U ponudi su novčane nagrade od 100.000 evra u "Velikom bratu" i "Survajvor" ili pet miliona dinara u "Trenutku istine" ili hiljadu-dve evra nedeljno koliko se šuška da su dobile estradne zvezde u "Farmi", s jedne strane, i pet minuta slave, s druge strane.

U nameri da pokažu koliko je poguban uticaj televizije i rijaliti programa grupa francuskih autora napravila je dokumentarac koji je prikazao takmičare u lažnom rijaliti šou programu "Igra smrti". Kreatori programa okupili su takmičare i ubedili ih da prisustvuju snimanju novog rijaliti programa, gde je jedno od glavnih pravila da se pogrešni odgovori kažnjavaju mučenjem, tj. elektrošokovima. Takmičarima je prećutano da će "žrtve" biti glumci koji će se pretvarati da trpe bol usled elektro-šokova.

Iako su poverovali da stvarno muče "žrtve" i čuli ih kako zapomažu i mole za milost, takmičari su pomno slušali naređenja. Čak 80 odsto učesnika pristalo je da zada elektrošok od 460 volti iako je znalo da će to usmrtiti čoveka. U takvim uslovima učesnici su spremni i da ubiju, poruka je autora.

Ono čemu je podlegla srpska publika nije ostavilo ravnodušnim ni građane Hrvatske, Bosne, Makedonije, Crne Gore. "Zarazio se narod", kažu građani u Bijelom Polju. U Republici Srpskoj gledaoci luduju za "Big Mama House", gde se 12 kandidata bori za novčanu nagradu od 50.000 KM. Hrvatski i bosanski mediji nedeljama su živeli od izjave sarajevske studentkinje Hane Adžiavdagić da je na "Farmi" kravu nazvala Beki, po menadžerki Bernardi Tolić.

Po TV istraživanjima, ispada da svaki treći građanin Balkana pomno bulji u raznovrsnu ponudu rijaliti šou programa. Psihoterapeut dr Zoran Đurić objašnjava da je to stari ljudski običaj.

– Uživanje u posmatranju poznatih ili nepoznatih ličnosti na televiziji je moderna forma ogovaranja. Donedavno ljudi su sedeli uz kafu i prepričavali jedni drugima komšijske švaleracije. Tračarenjem se ljudi zbližavaju i udružuju. Svojevremeno smo bili bolje upoznati sa komšijinim životom, a sada su ljudi upućeni u život TV ličnosti. Tu je prisutan i osećaj moći jer glasanjem imate priliku da utičete na njihov život. U stvari gledaoci su neispunjene osobe.