Ponekad me pitaju šta sam u stvari: novinar, pisac ili slikar? Često se i ja sam to pitam…
U mom životu postoje samo dve stvari koje sam radio svaki dan: crtao sam i pušio. Sve dok bih crtao, bio bih spasen. Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđinama jelovnika, na ogledalima, izjutra, nečijim ružem za usne u znak zahvalnosti za provedenu noć. Crtao sam kažiprstom po zamagljenim prozorima vagona treće klase na sporednim prugama, kao i po zamrznutim staklima iznajmljenih soba. Šarao sam po zidovima prstom dok bih nekoga čekao ili bih, jednostavno, šetajući bez cilja, ključem vukao beskrajnu liniju po zidovima ili tarabama, obeležavajući na taj način trag i proticanje vremena. Možda se u tim dugim beskonačnim linijama krio kardiogram beznađa – seizmograf duše.
No, najčešće sam crtao po golim, nezastrvenim stolovima kafana i sumornih bifea, na glatkoj površini ultrapasa i to običnom hemijskom olovkom što se pretvarala u renesansnu srebrnu iglu (punta d’ argento), kojim su crtali stari majstori na posebno pripremljenim papirima, a među njima najbolje – Sandro Botičeli, kada je ilustrovao Danteovu Božanstvenu komediju. Crtao sam profile ljupkih susetki za obližnjim stolovima ili, kada sam imao malo više sreće, za sopstvenim. Veštački mermer sa toniranom podlogom bio je takođe idealna površina za veoma tanke linije olovke i mnoštvo graverskih šrafura oko linkova lepotica za kojima sam potajno čeznuo. Svake noći rojili su se, tako, portreti idealne žene sa zasenčenim sanjalačkim očima ispod pramenja kose koji su joj padali na čelo – crtao sam sumanuto sve što su nam pet godina zabranjivali da crtamo na Likovnoj akademiji, gde je kao zlatno pravilo vladala prosečnost, trapavost i ružnoća, i gde je lepota neopozivo izbačena iz školovanja kao smrtni greh protiv Moderne. Taj nagon za crtanjem nije nikad kod mene prestao i to smatram svojom jedinom dobrom osobinom. Dok su se mnogi moji vršnjaci već odavno zamorili od crtanja i okrenuli se drugim, unosnijim poslovima, nije bilo dana da nisam crtao, makar na prljavim automobilskim staklima. Jednom, mnogo godina kasnije, nemajući pri ruci potreban materijal za rad, nacrtao sam prstom u vlažnom pesku jedne plaže u Dubaiju na obali Persijskog zaliva, veliki profil jedne moje ljubavi i posle dugo posmatrao kako ga lagano brišu i spiraju talasi nadolazeće plime, sećajući se misli Pjera dela Frančeska da "pod rečju crtež podrazumevamo profile i obrise sadržane u stvarima". Nacrtao sam je i stopalima na jednoj zaravni pod snegom u blizini manastira Krupa u Krajini za vreme poslednjeg rata, ali nisam sačekao da se snegovi otope.
U knjizi Žil i Džim, koju je Anri Pjer Roše napisao u poznim godinama, posle sedamdesete, postoji scena u kojoj u jednom pariskom bistrou dva prijatelja upoznaju lepu Katarinu i zaljubljuju se smrtno u nju. Žil, skloniji umetnosti no životu, nacrta na mermernom stočiću Katarinin portret olovkom, a Džim otkupljuje sto od gazde. Moji bezbrojni crteži završavali su mnogo tužnije; na kraju noći obrisala bi ih konobarova ravnodušna ruka vlažnom krpom – posmatrao sam nesrećan kako lepotice i zveri iščezavaju u ništavilu. Nisam ni sanjao da nesvesno učim jednu od najvažnjih lekcija o trajnosti crtačkih tehnika i umetnosti – da, u stvari, savlađujem patnju slikara koji mora da se bezbolno odvoji od svog dela na ovaj ili na onaj način. Mnogo godina kasnije bilo mi je zbog toga mnogo lakše nego drugima da prodajem budzašto, poklanjam, ili uopšte ne odlazim u štamparije po svoje crteže iz novina ili knjiga. Bili su to za mene samo oni davni stolovi na kojima će kelneri, odnoseći ispijene kafe i polupopijene čaše vode, brisati usput i moja osećanja, veštinu i trud.
