Kad nešto iskreno želite, onda se čitava vasiona uroti da vam se to i ostvari. Ove reči slavnog brazilskog pisca Paola Koelja oslikavaju životni put Vere Aćimović (57), Hercegovke koja živi u Švajcarskoj gde se sa suprugom Milanom godinama bavila ugostiteljstvom. Uporedo sa poslovnim napretkom, napredovala su i njihova deca u školovanju. Kako su deca rasla, Vera je počela da nalazi vremena da slika.
– Ta želja je uvek bila živa u meni, kao neko posejano seme, samo je čekalo da se vratim i da ga zalijem.
Ljubav prema slikarstvu osećala je od malih nogu, ali upisala je studije ekonomije jer u Mostaru nije bilo umetničkog fakulteta.
– Svaka strast se nosi u sebi, ne na papiru, i kad je živite, vreme stane. Tako su se rađale i moje slike, kao deca, svaka drugačija, a jedinstvena. Igrala sam se raznim tehnikama i materijalima, to mi je bio poseban izazov. Onda sam upoznala divnu ženu, Ljiljanu Putinčanin, slikarku i predsednicu Udruženja “Uroš Predić” čiji sam postala član. Sledile su izložbe jedna za drugom, s akcentom na divno druženje i mislim da je svako od nas tu, da “izlije na platno” ono što nosi u sebi, ne da bi pokazao svetu, da bi se hvalio, to nema veze sa drugim ljudima, to je svako od nas dužan samom sebi, svom biću, a to postaje inspiracija drugima. Čarolija je izraziti boje svoje duše, boja je živa, ona priča – otkriva za “Vesti” Vera Aćimović.
Humanitarna izložba
Poželela je prvu samostalnu izložbu, koju je i ostvarila u novembru, 2019. godine, na svoj rođendan, u sopstvenom hotelu. Njena plemenitost i umetnost su se pokazale na delu, jer je to bila humanitarna izložba za decu sa posebnim potrebama.
– Moja nada nema granica, u Nevesinju i u Cirihu, obratila sam se sa velikom zahvalnošću svim posetiocima koji su kupovinom slika obradovali mnoga dečja srca. Deca su nam najveće blago, za njih se živi, ona su pokretač svih nas, a i ja sam, majka i ponosna baka tri dečaka koji su moje najveće blago. Moj životni moto je biti dobar, videti dobro u sebi i u drugima i radovati se životu kao malo dete.
Verina životna priča je veoma zanimljiva. Sudbina je daleke 1985. godine dovela u Švajcarsku, u Cirih, a potom 1987. u Šafhauzen. Rođena je u Nevesinju, detinjstvo i mladost provela je u Mostaru, sunčanom gradu na Neretvi.
– Ali danas to više nije taj Mostar, danas je to podeljeni grad sa snažnim sećanjem i uspomenama. Sećanja na detinjstvo, školske i studentske dane, na susret sa suprugom Milanom, koji je već tada radio u Cirihu, i dolazio kući na odmor. I on, Nevesinjac, kao i ja, gradio je svoj dom u Mostaru, u nadi da će se ubrzo vratiti. Taj susret je utabao naš zajednički put, kojim i danas, posle 37 godina, koračamo sa naše troje dece i tri unuka, u nadi da će ih biti i više, i sa ponosom se osvrćemo na protekle godine.
Crni vihor
Ljubav im se desila čuvene 1984. godine koju mnogi pamte po zimskim Olimpijskim igrama u Sarajevu.
– U tom gradu je kasnije kupljena i moja venčanica. I tako, posle velike svadbe, prosuo se put, daleko od zavičaja, ali našoj duši treba vremena da se “nađe” tamo gde je otišla. To potvrđuje i naše iskustvo, i mi smo, kao mnogi naši ljudi tada želeli da se uskoro vratimo.
A kad su se rodili sin Jakša i kćerka Nataša, vreme povratka je određivao njihov polazak u školu u Mostaru gde je kuća već bila izgrađena, priča naša sagovornica:
– Ali, kako se u narodu kaže, čovek planira, a Bog se smeška. Samo godinu dana uoči našeg povratka, nebo nad Mostarom je izgledalo drugačije, behar je prestao da cveta, a Neretva je postala krvava… Nikada nismo ni slutili da ćemo biti svedoci rata, tog crnog vihora koji vitla i čupa sve pred sobom, razara kuće, gradove i odnosi nedužne živote, što je najgore. Tako je za nas, nova spoznaja i odluka da ostanemo u Švajcarskoj, došla iznenada kao veliki životni blagoslov da ne moramo sa decom da prolazimo ratne strahote. Bili smo ovde, ali dušom i mislima tamo, sa svojim familijama, komšijama i svim ljudima kojih smo se sećali, noseći tugu zbog velike nesreće. Deca su nam rasla, sin Jakša je pošao u školu, Nataša u obdanište, a mi smo osetili želju za još jednim anđelom; tako se 1993. rodio Svetozar i u to tmurno vreme doneo veliku radost.
Nagrada za trud
Vera i njen suprug Milan su radili u ugostiteljstvu, u dobrom i poznatom restoranu na Rajni, kada im se ukazala prilika da preuzmu hotel Banhof u mestu Šlat koje je udaljeno četiri kilometra od čuvenih slapova Rajne u Nojhauzenu, a 50 kilometara od Ciriha.
– To je blizu, u istoj opštini, tako da smo znali i naše goste i sugrađane, tu su nam deca išla u školu i već smo bili kupili kuću. Hotel sa 12 soba – 24 kreveta je dobro poslovao, ali trebalo je dosta truda da se opravda naše srpsko prezime, jer ga do tada nikada nije vodio niko osim Švajcaraca. A i mi smo već bili Švajcarci na papiru, ali ne i u krvi.
Nesebično smo ulagali svoje znanje i svu kreativnost da bismo dokazali kvalitet i renome, a naši gosti su nam to i potvrđivali svojim dolaskom i komplimentima, napominje Vera:
– Posle sedam godina smo uspeli da otkupimo hotel i postanemo njegovi vlasnici. S ljubavlju smo ga renovirali, proširili prostor za svadbe i veća slavlja. Hotelske sobe su dobile novo ruho, a letnja bašta puna cveća mamila je poglede gostiju. Radili smo godinama, a pre mesec dana smo prodali hotel jer suprug ide u penziju.
Složni Hercegovci
Svi naši zemljaci su se, priča Vera, složno uključili u razne vrste pomoći i podrške svom narodu, i u tome se pokazao taj naš “žestoki” hercegovački temperament, čvrst kao kamen.
– Milan i ja smo zahvalni Bogu što nam bližnji nisu u ratu stradali, a svi oni zidovi u koje smo godine ulagali i koje smo sagradili, ostali su razrušeni. Iz tog haosa je nikla životna pouka da sve materijalno što čovek stvori može da nestane preko noći, kao i da ništa nije vredno kao ljudski život.
Pero Zubac ujak
Mostar je prelep grad koji je rađao značajne pisce i pesnike, grad inteligentnih i duhovitih ljudi žestokog temperamenta, priča Vera. A jedan od njih, na koga je naša sagovornica veoma ponosna, je njen ujak, Pero Zubac, književnik i pesnik iz čijeg su pera nastali čuveni i nezaboravni stihovi “Mostarske kiše”.
