On je predsedniku zemlje preneo srdačne čestitke i poruke omladine i naroda Jugoslavije za njegov 84. rođendan. Milivoje je tada imao 25 godina i u rodnom Selevcu je slovio za primernog poljoprivrednika.
– Tih godina su mladi ljudi uveliko napuštali sela i odlazili za boljim životom u gradove – priča nam u svojoj kući u Selevcu posle 34 godine otkad mu je na predlog Saveza socijalističke omladine Savezni odbor za proslavu Dana mladosti poverio zadatak da preda rođendansku štafetu Josipu Brozu Titu.
– Moje rodno selo bilo je u tome izuzetak i zahvaljujući jakoj zemljoradnoj zadruzi i njenom poslovodstvu uspevalo je da zadrži veći broj mladih ljudi nego neka druga mesta.
Ja sam u selu slovio, kako se to onda govorilo, za aktivnog omladinca – seća se Milivoje, koji je živeo u sedmočlanoj, uglednoj porodici sa suprugom Dragicom, sinom Vladanom, majkom Verom, ocem Rajom, babom Talom i dedom Duškom.
– Vest sam primio s prilično uzbuđenja i nevericom – seća se Milivoje. – Kod toliko mladih ljudi u zemlji, baš se meni posrećilo da Titu predam štafetu. Godilo mi je to kao mladom čoveku koji je tada već imao zavidan partijski staž i reputaciju uzornog poljoprivrednog proizvođača.
U prvom trenutku možda baš i nisam bio svestan veličine poverenog zadatka. Počeli su da dolaze novinari, davao sam prve izjave i intervjue za domaće medije. Meni je to, pošto sam živeo na selu, bilo prilično naporno; jednostavno, lakše sam se snalazio s mašinama na svojim njivama, nego u kontaktu s predstavnicima štampe, radija i televizije. Nije bilo dana a da me nisu saletali i intervjuisali.
Da će predati štafetu Josipu Brozu Titu saznao je petnaestak dana pre svečanosti na stadionu JNA. Samo dan-dva po obaveštenju da je izabran da se pojavi pred Titom, pozvan je u Beograd na pripreme. Već tamo mu je, veli, bilo mnogo lakše što se tiče kontakta s predstavnicima medija. Uveden je red i svaki minut mu je bio isplaniran.
Trenutke pre nego što će se pojaviti pred Titom Milivoje ovako opisuje:
– Bilo je uzbudljivo. Prethodno je svaki detalj bio isplaniran i uvežban. Izlazak pred Tita bilo je u stvari samo finale jednog velikog događaja. Velikom za mene, a verujem i za mnoge druge mlade ljude, za čitav naš narod. Meni su savetovali da ne gledam previše u samog predsednika, već da se koncentrišem na tekst poruke, da mi misli ne odlutaju.
Merila se svaka reč– Znate, naći se na korak od Tita, izgovoriti pred njim onih nekoliko rečenica nije bilo baš tako jednostavno. Za mene je to bio veliki trenutak i zadatak sam shvatio veoma ozbiljno i odgovorno. Valjalo je i lepo izgovoriti tekst poruke mlade generacije i naroda one velike, lepe i srećne zemlje.
Taj tekst nije pisan u kabinetu, već sam ga sam sastavio. Sa mnom su radile ekipe stručnih ljudi jer tada se merila svaka reč i ništa se nije prepuštalo slučaju. |
Toga sam se i držao trudeći se sve vreme da u tim trenucima preteranog uzbuđenja uskladim i disanje, da tekst izgovorim tečno i razumljivo. Dok sam istrčavao uz one stepenice, malo sam, priznajem, izgubio dah. U stvari, ja sam optrčao ceo stadion JNA.
Dok sam predavao štafetu, prolomio se snažan aplauz i on je za mene, pošto je došao u pravom trenutku, bio veliko ohrabrenje.
Kad je Titu uručio štafetu mladosti, sa članovima Organizacionog odbora, otišao je u svečanu ložu gde je bio priređen koktel.
– Tito se rukovao sa svima nama – priča Milivoje. – Čestitao nam je na lepo organizovanom sletu.
Potom me je predsedniku Titu predstavio potpredsednik omladinske organizacije zemlje Goran Milić. Rekao je Titu da se bavim poljoprivredom.
Titova supruga, drugarica Jovanka se uključila u razgovor, rekavši da su dosta čitali i tako mnogo toga saznali o meni. Posle toga mi je Tito uručio poklon – sat s posvetom.
Primajući dar, kazao sam Titu da mi je bila čast da mu u ime omladine uručim štafetnu palicu. Kao da sam sanjao divan san. Rekao sam da taj trenutak nikad u životu neće zaboraviti kao što ga nisam zaboravio sve ove godine.
Na stadionu JNA, u trenutku kad je predavao štafetu, bila je prisutna i Milivojeva porodica. Iz Selevca su na svečanost došla i dva puna autobusa njegovih vršnjaka. Pre početka svečanosti se sreo sa svima njima i to mu je u smislu podrške mnogo značilo.
– U Beogradu sam ostao još jedan dan, a onda se vratio kući i svojim poslovima – navodi Milivoje. – Nastavio sam da se bavim poljoprivredom sve do 1990. godine kad sam otvorio pekaru. Tada je poljoprivreda već propadala i ja sam odlučio da pečem hleb za narod.
Sada sam u tom poslu, a nadam se da ću u njemu ostati do penzije. Moj posao je prevoz hleba do Smederevske Palanke i tako svaki dan. Da li mogu da uporedim ono i ovo vreme? Teško, to su dva sasvim različita vremena. Moja duša je, moram da priznam, u onom vremenu. Moguće je da nekima sada dobro, ali meni je najbolje bilo onda.
Udarnik i komandant– Da pričam pošteno. E, ovako je bilo. Kad su me odabrali da predam štafetu Titu, dobro su pročešljali moju biografiju. Videli su da je sve u redu, ali nešto, ipak, fali – nemam nijednu radnu akciju. Međutim, napišu oni da imam akciju! Godinu dana posle toga kažem sebi: Milivoje, sad ćeš da ideš na radnu akciju. Ne može u biografiji da piše akcijaš, a nisi bio akcijaš.
I ja odem 1977. na ORA "Goša". Hoću da se odužim ljudima za ono dobro što su mi učinili. Na kraju stiže i udarnička značka. Radio sam i kao komandant brigade i kao akcijaš. Udarnički i jedno i drugo. |