Majci je ovo bio treći rat. U njemu je i umrla.
Otac je umro ranije.
Tek tokom ovog rata, u emigraciji, slučajno sam saznao za podatak o kome nismo znali mnogo ni pre, a ni sada.
On kaže da je Ilija, Gavrilov brat od strica, imao sina Vukosava i da je on poginuo kao mitraljezac kod vojvode Momčila Đujića na Gračacu.
|
Pištolj završio kod jezuita |
Ta tvrdnja nalazi se u "Tromeđi", Miša Uroša i Jova Dmitrovića, jednom od najsveobuhvatnijih dela o istoriji naroda tog kraja. Nemam razloga da u nju ne verujem.
Ta bitka na Gračacu, važno je da se podseti, nije bila obračun sa okupatorom. Izuzev jednog bataljona Italijana, tu su se tukla – braća po krvi. Jedni partizani, drugi četnici.
Braća po ocu i majci. Braća po prezimenu.
Nama na Balkanu, istorija se uvek dešavala u svom najgorem obliku. Da poželiš da si negde na pustom mestu, pa ta istorija prolazi, niti ti primećuješ nju, a još manje ona tebe.
Razbijanje Principovih stopa ispred Muzeja označilo je početak vremena u kome su on i drugi pripadnici Mlade Bosne počeli da nestaju sa naziva u gradu. Kao odmazda za Karadžićeve Srbe, nestali su čak i pesnici kao Branko Radičević.
Gavrilu nije uspelo da tamo zadrži "svoju" ulicu, iako je, u krajnjem, umro za istu stvar kao i narečeni Abdulah Kaukčija.
Nema više ni ulice Slobodana Principa, džabe mu svedočenje pok. Adila Zulfikarpašića. Moji slavni pokojnici odselili su se u imena ulica, škola i trgova negde drugde, istočnije. Kao što su i preživeli – napokon digli ruke i stigli do Amerike i Australije.
Rasuli smo se po celom svetu iz tog grada gde smo, kao, označili istoriju.
Da parafraziram onu duboko osetljivu dušu, predivno šašavu, pokojnu Sonju Savić, pa da kažem:
"Principi ovde više ne stanuju."
