Srbija je zemlja pobednika samim tim što postoji, a pobednički duh je ono što je Srbiji i danas potrebno, ne u smislu vojnih pobeda, već u svakom aspektu mirnodopskog života, poručio je ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković.
Selaković je u autorskom tekstu za “Novosti” istakao i da ne pristaje na to da se kao nacija primirimo umesto da pobeđujemo, kao i da ne pristaje na legitimnost opozicije koja želi da sopstvenu državu svede na nivo kolonije.
Ukazao je i da građani Srbije imaju opravdane razloge da Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležavaju kao Dan pobede, jer, kako kaže, mir Srbiji nije poklonjen – on je bio plod pobede na bojnom polju i skupo je plaćen životima naših vojnika i civila.
Napominje da ako se u obzir uzme odnos nekadašnjeg broja stanovnika i broj od 1.247.435 žrtava, Srbija je najstradalnija učesnica Velikog rata.
– Da mir nije došao kao kruna vojne pobede Vojske Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu, pitanje je da li bi Srbija danas postojala i gde bi bile njene granice – istakao je Selaković u tekstu.
Selaković objašnjava i da insistira na reči pobeda jer Srbija kao država, posle pet vekova odsustva sa političke karte Evrope, nije vaskrsla iz političkih nagodbi velikih sila, već je pravo na postojanje stekla borbom srpskog naroda.
Ističe da Srbija i danas pobeđuje na mnogim poljima, pre svega u ekonomiji, i da bi se taj trend nastavio potreban joj je pobednički mentalitet.
– A to je upravo ono što mnogi žele da unište i potisnu, jer Srbija kao lider u regionu ne samo da izaziva zavist nekih u našem okruženju, već i remeti geopolitičke koncepcije nekih moćnih centara u međunarodnoj zajednici – ocenio je Selaković.
On navodi da je gubitnički mentalitet u Srbiji planski i sistematično stvaran duže od jedne decenije posle takozvanih petooktobarskih promena, da bi mnogi strani mešetari i domaći „preduzetnici“ za dolar ili marku kupili velike industrijske sisteme koje su napornim radom stvarale generacije naših predaka.
– Gubitnici poklanjaju i krčme dedovinu, to nikada ne rade pobednici, i zato je bilo važno ubediti građane Srbije da su periferija Evrope i sveta i da kao gubitnici nemaju pravo na sopstvenu volju. Ove redove možda i ne bih pisao da korifeji gubitništva nisu i dalje među nama, da se po SAD i evropskim prestonicama ne šunjaju i ne lobiraju za to da se Srbiji ponovo uskrati pravo na izbor, te pravo na bolju, prosperitetnu i stabilnu budućnost – naveo je Selaković.
On kaže da ne pristaje na to da se kao nacija primirimo umesto da pobeđujemo.
– Ne pristajem na legitimnost opozicije koja želi da sopstvenu državu svede na nivo kolonije, koja Srbiju upoređuje sa nacističkom Nemačkom između dva svetska rata, i to sve čini u saglasju sa onima što šalju kaznene ekspedicije na Srbe na Kosovu i Metohiji – ukazuje Selaković dodajući i da im namerno ne pominje imena, jer ne želi da budu upamćena.
Građani Efesa su zabranili da se pominje ime čoveka koji je spalio Artemidin hram, jer je bio nedostojan da bude upamćen čak i po sramoti, podseća Selaković.
– Tako i imena ovih naših piromana treba da nestanu zajedno sa najmračnijim godinama novije srpske istorije, kada je ova zemlja ponosnih ljudi i pobednika bačena na kolena i dovedena na rub opstanka – ukazao je Selaković.
On ističe da će se umesto njih pamtiti imena heroja čije su kosti razvejane širom Evrope, na vojničkim grobljima koje je ova država u proteklih nekoliko godina uredila i onima koje će tek urediti.
Među njima su kaže i oni što počivaju u Slovačkoj, u Velikom Međeru, na mestu prvog austrougarskog logora za ratne zarobljenike.
– U vreme kada su „velikani“ naše opozicije bili na vlasti, na grobovima naših slavnih predaka se nalazio poligon za obuku pasa. Danas su tamo, kao i u mnogim drugim memorijalima iz Prvog svetskog rata, u kamenu uklesana imena tih slavnih ljudi a na njihovim grobovima niče cveće za neka nova pokoljenja Srba pobednika – zaključio je Selaković.
