Bilo jednom u Istanbulu… Golobradi momci, među kojima su neki tek koju godinu bili punoletni, pokorili su Evropu. Košarkaši Partizana, predvođeni tada trenerom početnikom
Željkom Obradovićem u “Abdi Ipekčiju” popeli su se na najviši stepenik pobedničkog postolja. Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Koprivica, Rebrača, Šilobad, Lončar, Dragutinović, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić doneli su u Humsku najvredniji trofej u klupskoj istoriji. Niko pre i niko posle njih.
Iako je priča već ispričana “milion puta”, tri decenije od najvećeg uspeha klupske košarke (16. april 1992), vredi evocirati uspomene. Dan u kome su mnogi dosanjali dečačke snove, koji je dokazao da su čuda moguća, da pravda pobeđuje.
Prva asocijacija na Istanbul je istorijska “trica” Aleksandra Đorđevića na 2,4 sekunde pre završetka odlučujućeg duela protiv Huventuda (71:70). Nekoliko trenutaka pre toga, Slaviša Koprivica je dodao loptu Đorđeviću koji je stigao na polovinu protivničkog dela terena, naskočio i uputio “trojku” vrednu titule šampiona Starog kontinenta.
“Trojka” Saletu usmerila karijeru
– Taj koš mi je promenio karijeru, podigao samopouzdanje. Od tada sam uvek preuzimao odgovornost da šutiram taj poslednji šut. Nešto nekad i nije ušlo, ali bilo je više srećnih trenutaka nego razočaranja. Kod tog istanbulskog pogotka nisam ni morao da gledam na koš, znao sam sve gledajući linije na terenu – objasnio je “mister trojka”, pošto je nekoliko godina slične podvige ponovio u reprezentativnom dresu u Barseloni, Atini…
Dok je lopta izbačena iz ruku Đorđevića letela ka košu, klupa crno-belih i navijači mislili su da je prošla večnost. Tih nekoliko stotinki je, zapravo, donelo večnost Partizanu. Za igrača turnira proglašen je Predrag – Saša Danilović, koji je zbog pete lične morao na klupu nekoliko minuta pre kraja napetog finala.
– Na tom Fajnal-foru u Istanbulu bili smo najmlađi tim i niko ništa nije očekivao od nas. Nisu nam davali nikakve šanse, ali smo imali profesora Aleksandra Nikolića, trenera Željka Obradovića i generalno smo bili sjajan sastav – poručio je Danilović u razgovoru za “Vesti”. – Zbog sankcija koje su tada uvedene SFRJ, Partizan je sve mečeve Kupa šampiona, izuzev četvrtfinala protiv Knora, kasnijeg Kindera. Crno-beli su bili domaćini u Fuenlanbradi, mesto nadomak Madrida. Tu su imali bezrezervnu podršku navijača koji su ih toliko zavoleli, da su bili uz njih čak i kada su za protivnika imali Estudijantes, što španskim novinarima nije delovalo kao normalno.
Klinci napravili nešto veliko
Prijateljstvo sa Fuenlabradom traje i danas i ono je, sasvim sigurno, neraskidivo?
– Zbog sankcija smo kao domaćini te sezone igrali u Fuenlabradi i stvarno nema reči kojima bismo mogli da se zahvalimo tim divnim ljudima u Španiji koji su nas prihvatili kao svoje, gledali na nas kao na decu koja su imala mnogo problema u svojoj zemlji i ne treba da budu na takav način kažnjena. Uz sve to, bili smo gladni pobeda! Kako je sezona odmicala neki ljudi su počeli da misle u stilu “Ovi klinci bi mogli da naprave nešto veliko”… Završili smo kao četvrti u grupi, onda smo pobedili u Bolonji i plasirali se na Fajnal for. Ostalo je istorija – jasan je Danilović, danas prvi čovek Košarkaškog saveza Srbije.
Sadašnjem uredniku sportske rubrike “Vesti”, a tih dana izveštaču nažalost ugašenog “Sporta”, Draganu Nikodijeviću, ostao je u sećanju Danilovićev gest po završetku finala:
– Sedeo sam u trećem redu, a legendarni trener Dušan – Duda Ivković ispred mene i bio mi je stručni konsultant. Čini mi se da nije prošlo ni desetak sekundi od slavlja na terenu, a Saša je preleteo dva reda stolova i stolica i doleteo Dudi u zagrljaj. Dobro da se nije skršio, ali je time pokazao koliko je zahvalan istaknutom stručnjaku za sve što je za njega učinio u karijeri.
A samo nedelju dana pre čuvenog 16. aprila, Željko Rebrača je napunio 20 godina. U tom susretu se nije upisao u strelce, ali je kasnije imao karijeru vrednu divljenja. Beneton Trevizo, Panatinaikos, pa NBA timovi – Detroit, Atlanta i Los Anđeles Klipersi i na kraju Pamesa našli su se u CV danas 50-godšnjeg košarkaškog čoveka, kome je najveća pažnja usmerena na sopstveni kamp. Drugo izdanje će biti od 3. do 17. jula, u dve smene, na Zlatiboru.
Posle 30 godina, uspeh deluje još veći?
– Sve više vidimo rezultate svega što smo uradili pre tri decenije. Tada nismo bili svesni, a sada je sve jasnije kakav je to uticaj imalo u tom momentu, a i kasnije na srpsku košarku. U Kupu šampiona, u uslovima u kojima smo mi to uradili, uspeh je poseban, bajkovit, jer smo bili najmlađi, u proseku 22 godine. Što se tiče uslova, domaćini smo bili u Fuenlabradi, gosti gde je trebalo, imali smo putovanja svakog utorka, vraćanje petkom… Budžet koji smo imali, mlada ekipa pored svih onih timova, Filipsa, Estudijantesa, Huventuda, a uspeli smo da osvojimo. Igrali smo na “jednu loptu”, na kraju se sve svelo na onaj Saletov šut – priseća se Željko Rebrača u razgovoru za “Vesti”.
Bez straha
Jasno je da je uspeh bio daleko od samo tih nekoliko stotinki finalnog meča?
– Posebno smo radili, iako niko to nije video u tom momentu. Željko je iz patika obukao trenersko odelo, zajedno sa profesorom Aleksandrom Nikolićem su vođeni vrhunski treninzi i primili osnove košarke, one prave. Te godine se zaista dosta radilo u sali i svaka utakmica u koju smo ulazili, dobijali, u nama je podizala samopouzdanje, pa smo, kako je odmicala sezona, bili svesni da možemo da pobeđujemo. Sve više smo verovali u sebe i neverovatno hrabro smo ulazili u mečeve, spremni da dobijemo protivnike – priznaje Rebrača.
Da li je finale bilo najteža utakmica na putu do trofeja?
– Iskreno, ne mogu da se setim svih utakmica, ali finalni meč je bio psihološki najteži, jer igraš na jednu utakmicu, nije važno protiv koga i imaš šansu da osvojiš trofej. Sve se svodi na tih 40 minuta. Kada smo se plasirali na fajnal-for, postali smo svesni da imamo dva susreta do plasmana na krov Evrope. U prvom smo savladali Filips iz Milana, a s obzirom na to da smo bili bolji i dva puta pre toga znali smo da možemo da ga dobijemo. Trebalo je samo da se smirimo i pokažemo ono što znamo. Igrali smo neverovatno dobru odbranu, bili smo kvalitetni, ali naša imena nisu bila ono što su kasnije značila u košarci. Imali smo neverovatan potencijal, koji smo kroz treninge i rad podizali na viši nivo.
S obzirom na to da ste bili prilično mladi, da li ste bili svesni trenutka kad su vam saopštili da ćete kao domaćini igrati na strani, odnosno Fuenlabradi?
– U tom momentu još nisam ni shvatao košarku na način na koji je posmatram danas. Nama je to bio izazov i služio je da možemo da putujemo i igramo. Niko nije razmišljao da ide da bude prvak Evrope, ali smo davali sve da budemo neka najbolja verzija sebe u tom momentu. Talenat smo imali, potencijal takođe, trebalo je raditi i brusiti. Hemija je postojala, energija… Respektovali smo sve, ali nikoga se nismo plašili. Kada smo počeli da dobijamo utakmice, samopouzdanje je raslo i postajali smo svesni da vredimo i to je bila samo potvrda svega što smo duboko u nama mislili – zaključio je popularni Rebarce.
Crno-bela škola najbolja u Evropi
Da li se ekipa okupi oko 16. aprila?
– Uvek, ali na okrugle cifre, 10, 20, sada 30 godina. Napravljen je i film. Biće obeleženo svečanošću.
Šta prvo kažete jedni drugima na tim okupljanjima?
– Dosta vremena je prošlo, posle toga smo osvojili mnogo toga, ali to je stvarno nešto posebno i u uslovima u kojima smo radili. To je jedina klupska titula te snage. Niko tako nije uradio u Evropi, sa prosekom godina koje smo mi imali. Ponosni smo na tu ekipu, na Partizan, što je baš on uspeo tako nešto. Mislim da zaslužuje, pošto je crno-bela škola košarke jedna od najboljih u Evropi, ako ne i najbolja. Pokazuje to sa igračima, koji su izašli iz škole Partizana godinama unazad, od Kiće, Praje preko Divca, Paspalja, Saleta Đorđevića, Danilovića, svih nas koji smo kasnije izlazili, ovih mlađih, Bogdanovića i ko je sve igrao poslednjih 40 godina… To se vidi u NBA, gde je 90 odsto naših košarkaša iz Humske. Svi vole da dođu u Partizan, da se tu razvijaju i da im to bude odskočna daska za dalje – smatra Rebrača.
Uspeh može da se ponovi
Da li može da se ponovi vaš uspeh?
– Naravno da može! Samo treba da se sklope kockice. Svi imaju velike budžete u Evropi, ali ako se vrati baza dece sa kojima će da se radi na adekvatnom nivou i ako se to uklopi, sigurno može da se ide tim putem. Treba verovati u to. Zašto da ne? Kod nas klinci vole da igraju košarku, mi smo košarkaška zemlja, treba skupiti sve te momke i raditi s njima neki period, jer rezultat se ne ostvaruje preko noći. Potrebne su godine da se stvore takvi uslovi. Odlično je to što se, recimo, Željko Obradović vratio u Partizan, pošto će uneti sistem košarkaških vrednovanja, kako bi trebalo da funkcioniše jedan tim i da se gura tim putem. Sigurno rezultat neće doći preko noći, ali u nekom periodu verovatno može da se uđe u situaciju da se pokuša da se dođe do tog trofeja. Nisu preduslov samo veliki budžet i vrhunski igrači, nekada se igra na jednu loptu, sport je to. Bez obzira na to koliko se ulaže, ne znači da ćeš da osvojiš trofej. Sigurno postoji mogućnost i uslovi, samo treba napraviti pravu atmosferu i sistem koji to može da drži – smatra Rebarce.
Pomirenje uz “trojku”
Mladi trener, danas najtrofejniji u istoriji svetske košarke, Željko Obradović u leto 1991. prekinuo je reprezentativne pripreme za EP da bi, na nagovor Dragana Kićanovića, seo na klupu crno-belih. Uz sebe je imao legendarnog profesora Aleksandra Nikolića, savetnika stručnog štaba. Imao je, ispostavilo se kasnije, evropski bekovski par broj jedan: Aleksandar – Sale Đorđević – Predrag – Saša Danilović.
Poslednje trenutke Partizanova “petica” je provela na klupi.
– Saša je bio poput strune pred pucanje, a kada je prošla Saletova “trojka”, uleteo je na teren, skočio mu sa leđa i zagrlio ga najčvršće na svetu. Njihove izraze lica, dok smo i mi ostali pritrčavali, nikada neću zaboraviti. To mi je slika do kraja života. I ništa tu ne bi bilo čudno, radovanje kao radovanje, da njih dvojica nisu govorila celu tu sezonu. Zato su besprekorno “govorili” na terenu. Pored evropske titule, osvojili smo prvenstvo SR Jugoslavije, uz samo dva poraza (Rabotnički u produžecima i Bosna) i Kup – obelodanio je svojevremeno Mlađan Šilobad.
Dobar posao Savovića
Kako je iz ugla Dragana Todorića izgledala bajka u Istanbulu?
– Bila je to specifična godina. Mislim da se u istoriji sporta nijednom klubu nije desilo da gotovo sve utakmice odigra u gostima i završi sa titulom kontinentalnog šampiona. Naš Milenko Savović je napravio odličan izbor sa “domaćim terenom” u madridskom predgrađu, iako je dilema bila Italija ili Španija. Tamo je uz nas uvek bio Radomir Antić, crno-bela, a i šire, fudbalska legenda. Taj običan svet Fuenlabrade nas je oberučke prihvatio, kao da smo njihovi ceo život. I dan-danas se pitam da li je bilo normalno da tamošnja publika ludo navija za neki klub iz Srbije, koja je već bila medijski razapeta zbog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.
Finale Partizan – Huventud 71:70 (40:34)
Partizan : Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5 sk, 3 bl, 2 uk. lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, skok), Stevanović 6 (4 sk), Koprivica 4 (4 sk), Rebrača (3 sk), Šilobad 4 (3 sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4 sk, 4 ukr. lop), Presli 20 (9 sk), Tompson 5 (8 sk), Morales 6 (9 sk), T. Đofresa 18 (6 sk, 3 ukr. lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.
Dvorana: “Abdi Ipekči”. GLEDALACA: 9.500. SUDIJE: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).
