Jedna duga i neugodna tradicije najzad je prekinuta – najbolji jugoslovenski fudbaleri uspeli su da na svom terenu savladaju Mađare prvi put posle 32 godine! Od 21. maja 1931. kad smo golovima Blagoja Marjanovića, Ivana Hitreca i Lea Lemešića na igralištu beogradskog BSK-a slavili sa 3:2, do 6. oktobra 1963. naš državni tim je selekciju severnih suseda dočekao sedam puta, doživeo čak pet poraza i izborio dva remija.
Da sve bude crnje, u međuvremenu su naši fudbaleri, što u Budimpešti, što u finalu Olimpijskih igara u Helsinkiju ’52, još sedam puta podelili megdan sa "lakom konjicom" i pored četiri nerešena rezultata tri puta napustili teren pognutih glava.
Da se nešto menja videlo se tek 14. oktobra 1962. godine kad su plavi" na čuvenom Nep stadionu pobedili sa 1:0 golom Milana Galića.
Ali, naša publika je drhtala od želje da svojim očima vidi i doživi pobedu nad neugodnim rivalom. Zato se tog 6. oktobra ’63. na stadionu JNA okupilo više od 50.000 gledalaca. Počelo je svečarski: prisutni su pozdravili čuvenog komentatora Radivoja Markovića, koji je obeležio 25-godišnjicu rada za mikrofonom, a svečarski se i završilo – velikim slavljem naših fudbalera.
Bio je to divan jesenji dan, svež, ali sunčan. Iz svakog ugla stadiona videlo se da su naši igrači željni igre, da im cepti svaki mišić na telu. Naročito Dragoslavu Šekularcu, koji se posle duže vremena vratio u državni tim. Dva dana ranije je u poslednjoj proveri pred ovaj susret tri puta pogodio mrežu Hajduka sa Liona, sada je ponovo pokazao da mu kao dirigentu igre i asistentu strelcima – nema ravna. U 11. minutu je idealno poslužio Skoblara, ovaj prešao jednu prepreku i kad se očekivalo da će centrirati, pre nego što ga je Šovari stigao, naše levo krilo je desnom nogom lukavo šutirao i iznenadio golmana Santmihaljija. U 28. minutu ponovo je Šekularac na delu. Kao u najboljim danima odvukao je pažnju čitave mađarske odbrane na sebe, a onda prebacio loptu Samardžiću koji je, iako u teškoj poziciji, uspeo da zatrese mrežu.
Čitav tok susreta bio je satkan od niza pojedinačnih poteza i podviga. Mađari su prikazali mnogo toga iz svoje čuvene škole fudbala, ali su ovom prilikom bili potpuno nadigrani. Šekularac ih je zaludeo driblinzima na sredini terena, naša krila Skoblar i Samardžić nezadrživim prodorima, Kovačević je presekao gotovo svaki napad protivnika i odmah prenosio težište igre pred njihov gol, a posebno je publiku oduševio Fazlagić, koji je oštrom Fenjvešiju više puta stavio do znanja da njega ne može tako lako da zaplaši. I Zambata se uspešno nosio sa svojim čuvarima Šarošijem i Nađijem, a na drugoj strani naša odbrana na čelu sa Vasovićem lako je izlazila na kraj sa Albertom i legendarnim Šandorom, koji je na onog nekadašnjeg asa koji je bio strah i trepet podsećao samo po spuštenim čarapama…
