Zevs iz olimpijskog hrama prvi put se spominje tek u 3. veku pre nove ere, kada je Kalimak sastavio poemu "O grčkom Zevsu", posvećenu Fidijinom umetničkom delu. U 62 stiha pesnik opisuje statuu, njene dimenzije i cenu izrade. Ovaj tekst, čiji su ostaci do nas stigli kao dva papirusa, nije izazvao bezrezervno divljenje, pošto je spomenuti Pausanija u svom opisu Grčke zabeležio da mu nije do hvale onih koji su dali mere kipa, s obzirom na to da su one znatno ispod utiska koje ostavlja celokupno delo. Fidijin Zevs je, zaista, za one što ga videše, predstavljao put ka božanskom.
Artemidi u čast
Jedan od prvih ljudi očaranih statuom i, čije su reakcije stigle do nas, jeste rimski general Paul Emil. On je 167. godine doživeo iskustvo religioznog zanosa. Ono ga je podstaklo da ovom božanstvu prinese žrtve za Jupitera Kapitolina. General je pokušao da svoj religiozni trans objasni time što je Fidija umeo da dočara Homerovog Zevsa. Stihovi iz "Ilijade" (528-530) vezivali su se za statuu, u čemu se video mogući izvor vajarove inspiracije. Peva Homer u "Ilijadi": "Kako reče Kronin i, veđama namignu mrkim, Od toga gospodu Bogu ambrozijska prospe se kosa s besmrtne glave, Te sav se potrese veliki Olimp."
Međutim, za Cicerona je Fidija sliku božanskog nosio duboko u sebi, kako kaže u knjizi "O govorništvu". Krajem 3. ili početkom 2. veka, vajar Damofon je obnovio statuu. Kaligula je nameravao da kip prenese u Rim i tamo lice božanskog Zevsa zameni – svojim. Ovaj narcisoidni naum egocentričnog tiranina sprečio je jedan haruspeks. On je pažljivo Kaliguli ukazao na niz znakova što su upućivali na nezadovoljstvo bogova i moguću odmazdu. Haruspeksi su bili proroci iz Etrurije – prorokovali su gledajući u pileću džigericu pa su ih Rimljani podsmešljivo nazivali džigeranima.
Nesreća i zlo, veli proročanstvo, Kaligulu bi neumitno zadesila zbog ovog vandalskog čina. Prema tvrđenju Temistiosa (na grčkom, učitelj govorništva), statua Zevsa se 384. godine još uvek nalazila na svom mestu, dok jedna neproverena priča kaže da je iščezla u požaru 426. godine. Međutim, prema izvorima marljivo sakupljenih radom vizantijskog istoričara Kedrenosa, smatralo se da je bila preneta u Konstantinopolj i tamo pretopljena u zlatne poluge i novac, kako bi se donekle nadoknadila šteta od požara. Velika vatrena stihija pogodila je Konstantinopolj 447. godine nanevši mu neprocenjivu štetu. Olimpijski Zevs fascinirao je svoje savremenike i ljude modernog doba pa su, pokušaji rekonstrukcije, počeli vrlo rano.
Arheolog Katremer de Kensi (1755-1849) mogao je da se osloni samo na podatke iz literature dok su njegovi crteži, rekonstrukcije izuzetno živih boja, uticali na većinu kasnijih pokušaja da se dočara prvobitni izgled kipa. Moreova ekspedicija je 1829. godine otkrila deo Zevsovog hrama no, nije donela nikakvu informaciju o kipu. Iza iskopavanja, vršenih od 1875. do 1881. godine, obavljenih od tima nemačkih arheologa, vrlo značajnih za celokupno upoznavanje Zevsovog svetilišta, ostali su samo fragmenti tamne kamene osnove.
Pri svakoj rekonstrukciji, osim opisa neizbežnog Pausanije, korišćeni su komadi novca kovanog za vreme Hadrijanove vladavine (121-137), i dva potonja vladara: Lucija Septimusa Severa i Karakale. Kako su neki od tih novčića predstavljali glavu iz profila, a drugi celu Fidijinu statuu, omogućili su da se stvori ideja o vajarevom stilu i proporcijama dela. Arheolozi su uzalud tragali za ehom Zevsovog kipa u izvesnom broju bradatih glava iz 5. veka. Nastojali su takođe da pronađu tragove reljefnih grupa što su ukrašavale presto; statue Pobede i Niobe. Otkriće u Efesu, grupa figura u crnom kamenu, predstavlja sfinge i njihove žrtve, dalo je precizne indicije za rekonstrukciju dela dekora načinjenog od ebanovine. Posle pokušaja rekonstrukcije, želelo se postići dejstvo ravno utisku ovog antičkog remek-dela, otkrivamo samo skroman aspekt Fidijinog i rada njegove ekipe. Ali, postavši nam bliži, olimpijski Zevs je danas ono što je oduvek bio – svetsko čudo.
Neobičan stub, što i danas prkosno stoji na arheološkom nalazištu pri kraju kraljevskog puta u drevnoj Lidiji, govori takoreći sve o najimpresivnijem antičkom hramu koji je, boginji Artemidi u čast, podigao prebogati kralj Krez. Danas je to moderan put za turski grad košarke i piva, Efes. No, pretraživanjem lokaliteta Artemizijuma otkrivena su i druga čuda.
Prvo je, možda, to što su se ljudi različitog porekla – različitih religija, iz različitih vremenskih razdoblja – klanjali istom božanstvu. Efes je još u 8. veku pre nove ere postao veliki finansijski centar Male Azije, svojim bankarstvom i trgovinom okrenut ka istoku. Ogromno bogatstvo ovog grada je stolećima izazivalo pohlepu. Najpre Krezovu, zatim Aleksandra Velikog, dvojice vladara koji su najviše doprineli ugledu Efesa i uneli, mada u različito vreme, veliki deo svoga bogatstva u izgradnju jednog od sedam svetskih čuda – Artemizijuma, hrama posvećenog boginji Artemidi.
Danas pokriven naslagama zemlje hram se u antičko doba nalazio na obali Egejskog mora. Malo-pomalo, nestajao je u vodi, dok ga, u rimsko doba, nanosi reke Kajstre nisu sasvim prekrili. Ti nanosi iziskivali su veliki napor arheologa da iznesu na videlo ostatke hrama. Trebalo im je više raznih opisa Artemizijuma, u antičkim tekstovima, da bi bogatstvo svojih otkrića učinili razumljivim. Naime, postojala su dva hrama: prvi je podignut u 8. veku pre nove ere, a drugi je na istom mestu sagrađen dva i po veka kasnije.
Boginja Amazonki
Kalimak, antički grčki pesnik čuven po spevu "Himna Artemidi", podseća na Amazonke, ratnice što prve osnovaše svetilište podižući, ispod krošnje jednog hrasta, kip boginje. To znači da je prvobitni kult Efesa bio vezan za prirodne elemente i njihove udružene strukture se nalaze u središtu hramova; oni su, tokom istorije, građeni jedni iznad drugih. Prirodne elemente kulta činili su izvor, voda i okolno drveće. Drugi hram, zamišljen prema arheologu Tole-Kostenbajnu kao osvećen prostor – peripter, započet je u prvoj polovini 6. veka. Stalo se zbog organizovanja gradilišta za veliko Krezovo svetilište. Uz centralni hram bilo je više drugih građevina. Arheolog Anton Bamer smatra da su to bila kultna mesta, rezervisana za klanove ili sekte, prepoznatljiva po tipu žrtve i žrtvenim ponudama.
Srpsko svetilišteArheolog Anton Bamer je, istražujući Artemidin hram, uočio feničanske i sirijske predmete, ali i delove vezane za kult životinja i obožavanja hrasta, tipično za arijevsku religiju i Amazonke. S obzirom na to da su Amazonke, kako Herodot piše, porodile Sauromate – Srbe i da je na lokalitetu drevnog prvobitnog hrama pronađeno mnoštvo predmeta vezano za Skite i Kimerijce, nema sumnje da su prvo svetilište napravili Sarbi u čast boginje Lužice, kasnije preimenovane, od grčke strane, u Artemidu. Kako Herodot beleži, Kimerijski narod je bio krvno srodan sa Skitima i Sauromatima. |
