Sedam svetskih čuda (4): Vavilon izgradio “Herkul u suknji”

Između legende i stvarnosti: Arheolozi su rekonstruisali izgled Semiramidinih visećih vrtova

 

Kad je zadatak okončan, ispod debelog nanosa ilovače od 20 metara (!) pomolio se "grad božjih vrata" – Vavilon kralja Nabukodonosora. Glavne spomenike obasjalo je dnevno svetlo: bedeme, put, hram boga Marduka i zigurat – čuvenu vavilonsku kulu. U delu koji je Koldvej raskrčio, video se zid od opeke dug više od 11 kilometara, rađen u tri pojasa: prvi, unutrašnji zid, bio je širok sedam metara, drugi osam, a treći tri metra, zaštićen jarkom širokim oko 100 m. U prvom pojasu, na svaka 44 metra, uzdizale su se snažne kule, braniteljice velelepnog grada. Zahvaljujući nemačkom arheologu, legendarni Vavilonski bedemi su ušli u istorijsku stvarnost. Ali, Semiramidini vrtovi, za kojima je Koldvej u stvari tragao, još su čuvali svoju tajnu.

Odora od legendi

Od vremena hroničara Tiodora, Semiramidina ličnost i njeni viseći vrtovi ne prestaju da očaravaju istoričare. Teško je tu ženu i vladarku lišiti odore satkane od legendi. Još do pre nekoliko godina arheolozi i istoričari su verovali da je zagonetna carica pronađena u Asiriji, u ličnosti namesnice Sami-Ramat, vladarke Vavilona oko 830. godine p.n.e.

Nema dokaza da se iza imena Sami-Ramat krije blistava Semiramida. Legende govore da je Sami-Ramat bila niskoga roda, a do namesništva je došla zahvaljujući svojoj snazi. Ovoj divovskoj ženi niko se nije mogao suprotstaviti u dvoboju, a zbog hrabrosti i podviga prozvali su je Herkulom u suknji. Pretpostavlja se, na osnovu pronađenih opisa, da je Semi-Ramat bila visoka oko 2,20 m i teška 130 kg.

Legendu o Semiramidi, jednoj od najčuvenijih žena sveta, ostavio nam je antički istoričar Diodor, Grk koji je živeo u 1. veku p.n.e. Diodor piše da je Semiramida rođena u Palestini, gradiću Aksalonu, kao plod grešne ljubavi boginje Deserto i jednog smrtnika koji će njoj, boginji, ponuditi žrtvu. Obuzeta stidom, Deserto ubija ljubavnika, a devojčicu ostavlja na pustom i stenovitom mestu. Tada se u priču umešalo proviđenje: napušteno dete s ljubavlju prihvata neki pastir. Prolaze godine i devojčica izrasta u devojku. Mlada Semiramida lepotom premašuje sve svoje vršnjakinje. O njenom božanskom izgledu širi se glas i Semiramida ubrzo postaje žena asirskog guvernera Omnesa. No, siroti guverner će morati da je ustupi kralju Ninasu. Njegovo visočanstvo je potpuno bilo opčinjeno Semiramidom. Kada Ninas ispusti dušu, ona dolazi na čelo države i, na opšte zadovoljstvo, vlada pune 42 godine.

Zavideći slavi pokojnog muža, Semiramida odlučuje da je nadmaši tako što će podići grad dostojan njenog božanskog porekla – Vavilon. Prema Herodotu, koji je obišao Vavilon 460. godine p.n.e, gradilište je uposlilo stotine arhitekata i čak dva miliona radnika! Oni su podigli zid dugačak 64 km, sa 250 kapija i nebrojeno kula. Uz Eufrat je ozidan kej dugačak 30 km, dve palate, Zevsov hram i najzad, kao kruna svega, boginjina kćer je podigla, u antičkom svetu proslavljene viseće vrtove.

Posle završnih radova Semiramida je, kao namesnica Sami-Ramat, krenula u osvajanje sveta. Sa svojom vojskom osvojila je Mediju (zapadna teritorija današnjeg Irana), Lidiju, Etiopiju, Egipat i Indiju, koja je odbila da joj se pokori. Boraveći u Egiptu, posetila je Amonovo proročište i upitala sveštenike za tačan datum svoje smrti. Pre smrti, Semiramida se vratila u Vavilon i, kako piše Tiodor, prepustila presto svom sinu. Kad je umrla, preobrazila se u golubicu i iščezla.

Ni danas, više od stotinu godina od iskopavanja Vavilona, naučnicima nije jasno kako su zapravo izgledali ti čuveni viseći vrtovi. Iskopavanja su nastavljena 1978. godine da bi potpuno prestala američkom intervencijom u Zalivu i okupacijom Iraka. Poslednja istraživanja je vršio arheolog D. J. Vajzmen. Mudrac je otkrio kanal za dovođenje vode iz Eufrata.

Naviknuti na parkove i vrtove u predelima sa umerenom klimom, arheolozi polaze od pretpostavki da je drveće u visećim vrtovima sađeno na travnatim terasama; u tim krajevima, izložena vrelim sunčevim zracima, tolika vegetacija ne bi preživela duže od jednog popodneva. Antički autori gradnju visećih vrtova pripisuju vladaru Nabukodonosoru. Pošto su neimari izgradili tri odbrambena pojasa oko unutrašnjeg i tri oko spoljašnjeg dela grada, pristupili su izgradnji gradskih utvrđenja, ukrasivši gradska vrata svetim slikama. Posle je vladar Vavilona podigao, u rekordnom roku, palatu za svog oca Nabupolasara, prionuvši potom na konac što delo krasi – viseće vrtove. 

Istorijski poduhvat

Na jakim kamenim terasama, urađenim tako da izgledom podsećaju na planinu, posađene su sve vrste drveća. Prilaz vrtu imao je izgled antičkog teatra; po vrhu je naneto dovoljno zemlje i za korenje najvećeg drveća. Taj deo je obrađivan onako kako se to činilo na prirodnom tlu.

Na to, veštački naneseno zemljište, prionuli bi baštovani, zaokupljeni rasađivanjem i okopavanjem raznosvrsnog bilja. Riljalo se iznad posetilaca u šetnji ispod kolonade potpornih stubova. Odozgo se nije moglo videti šta se dole događa. Gore su instalirane mašine za navodnjavanje, a vodovodnom mrežom je raspoređivana voda, dovođena iz Eufrata: s jedne strane u pravcu padine, a sa druge – nagore, pomoću puža. Ovde je reč o beskrajnom vijku pod pritiskom akumulisane vode. Voda je vlažila korenje biljki i orošavala lišće; jednom rečju, sve je podsećalo na takozvane rajske vrtove.

Možemo samo zamisliti Nabukodonosora kako neprekidno bere voće u vrtu i jede ga u slast… Međutim, jedno je legenda, a drugo stvarnost. Semiramida pripada legendi, a Nabukodonosor istoriji. Semiramidi pripada slava, a vladaru Vavilona građevinsko pregnuće. Viseći vrtovi u Vavilonu postali su deo svetskih čuda kada su, Egipat i Mesopotamija, u 6. veku p.n.e. ušli u orbitu helenističkog sveta.

Sutra – Sedam svetskih čuda (5): Svetionik na dnu mora