Etnički je očišćeno šest gradova i devet sela, a porušeno je ili zapaljeno 935 kuća Srba i 10 društvenih objekata (škole, domovi zdravlja, pošte…).
Posebna meta Albanaca bili su duhovno nasleđe i graditeljska baština srpskog naroda, pa je srušeno, zapaljeno ili teško oštećeno 35 verskih pravoslavnih crkava i manastira srednjovekovne kulture, među kojima i spomenici kulture neprocenjive vrednosti iz XIV i XVI veka.
Do temelja su srušeni manastir Devič kod Srbice, i konaci manastira Sv. Arhangela kod Prizrena, izgorele su crkve Bogorodice Ljeviške iz 14. i Sv. Đorđa iz 16. veka u samom gradu, a na njegovom svodu ispisana je preteća poruka"Smrt Srbima".
U crkvama su stradale vredne freske i stotine ikona, putira, odeždi i drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih.
Oskrnavljena su tri srpska groblja, a nisu pošteđene ni grobnice Sv. Joanikija Devičkog i cara Dušana u Sv. Arhangelima.
Povod za ovaj pogrom insceniran je kampanjom albanskih medija u kojoj su 16. marta lokalni Srbi optuženi za smrt tri albanska dečaka iz sela Čabra, kod Zubin Potoka, koji su se udavili u reci Ibar.
Čelnik lokalne podružnice za zaštitu ljudskih prava Bajram Haliti izjavio je da su Srbi naterali osam albanskih dečaka preko nabujale reke.
Istraga UNMIK policije pokazala je da su ove optužbe lažne i da je jedan od preživelih dečaka, koji je svedočio pred kamerama, najverovatnije, bio instruiran.
Ne čekajući rezultate te istrage, nekoliko hiljada Albanaca započelo je proteste 17. marta u južnoj Kosovskoj Mitrovici, a u sumrak su krenuli ka severnom delu grada.
Na mostu preko Ibra probili su kordon međunarodnih snaga, došlo je do okršaja i intervencije Kfora i UN policije. Ceo grad ubrzo je bio u oblaku dima i suzavcu, a bilo je i pucnjave.
U severnom delu Mitrovice, od metka ispaljenog iz južnog dela grada ubijen je Borivoje Spasojević (53), a iz snajperske puške s vrha jednog od solitera nastanjenih Albancima, na terasi svoga stana ubijena je Jana Tučev (36). U sukobima je teško je povređen i jedan pripadnik Kfora.
Nasilje i napadi Albanaca preneli su se ubrzo južnije u selo Čaglavicu kod Prištine, Laplje selo, Lipljan, Obilić, Kosovo Polje, zatim srpska sela centralnog Kosova i gradove Gnjilane, Uroševac, Đakovicu, Prizren…
Nasilje je s nešto manjim intenzitetom nastavljeno i 18. marta. Srbi su pomoć potražili u bazama Kfora, ali je većina ostala u bezbednijim srpskim enklavama, a samo 250 je izbeglo u druge delove Srbije.
Predstavnici međunarodne zajednice ocenili su tada da je "etnički motivisano naslije" nad Srbima bilo "planirano i dobro orkestrirano", ali se ispostavilo da više od 20.000 pripadnika međunarodnih snaga nisu bili spremni ili nisu hteli da ga osujete i spreče.
Prema procenama UNMIK-a, u "planiranom i orkestriranom nasilju" učestvovalo je oko 60.000 kosovskih Albanaca.
Napadi Albanaca provocirali su demonstracije u gradovima Srbije, a u Beogradu i Nišu su najekstremniji zapalili džamije.
Posle pogroma nad Srbima, uhapšeno je 270 Albanaca, a 143 osobe su osuđene, od kojih 67 na višegodišnje kazne zatvora, ali ne i glavni akteri iz političkih struktura i redova bivše OVK.
U međuvremenu je srpskom tužilaštvu oko 5.000 građana podnelo krivične prijave zbog martovskih nemira, koje su prosleđene pravosudnim organima na Kosovu i Metohiji, ali se ne zna ishod.
Prema prvim procenama, šteta pričinjena uništavanjem srpske imovine iznosi više miliona evra.
Prema međunarodnim izveštajima, albanske vlasti su izgradile 516 kuća u koje se Srbi nisu vratili, pre svega iz straha za bezbednost.
Uprkos obećanjima o brzom povratku u domove, većina žrtava martovskog nasilja i dalje živi u kolektivnim centrima, kontejnerskim naseljima ili tuđim kućama u statusu "interno raseljenih".
Teror albanskih ekstremista formalno su osudili Savet bezbednosti UN i evropski zvaničnici.
Albanski pogrom nad Srbima nije zasmetao evropskim zvaničnicima i nekim zemljama sveta da četiri godine kasnije priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine.
