Slovenci su posle 30 godina oslobodili Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, optužbe da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. počinio ratni zločin. Time je konačno potvrđeno da su ovaj sada šezdesetogodišnji Čačanin, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog.
Budo Simonović, naš saradnik i autor ovog feljtona, tada kao reporter “Ilustrovane Politike”, bio je jedini novinar koji je 1991. godine dopro do zabarikadiranih vojnika u Dolenjskoj.
Dragomir Grujović, vodnik Jugoslovenske narodne armije, koji je početkom jula 1991. godine, “zbog izuzetnog požrtvovanja i ispoljene hrabrosti”, vanredno proizveden u oficira i dobio čin poručnika, ostao je na mestu podviga, u vojnom skladištu Mokronog u Dolenjskoj, sve dok i poslednji njegov vojnik nije bio na bezbednom mestu i dok i poslednja kap goriva nije pretočena i odvezena iz Slovenije.
Optužnica za ratni zločin
U armiji je ostao još petnaestak godina, dogurao do čina kapetana prve klase, a onda, 2005, naprasno penzionisan uz obrazloženje da ne poseduje školsku i stručnu spremu za mesto koje pokriva i dalje napredovanje u službi.
Čim je konačno skinuo vojničku uniformu, vratio se u rodni Čačak, u miran život, i sasvim posvetio uspešnoj porodici. Mira, međutim, nije bilo, jer je nekoliko godina kasnije slučajno saznao da je protiv njega u Sloveniji još 1994. godine podignuta optužba za ratni zločin i da se njegovo ime od 2007. godine nalazi na Interpolovoj poternici kao lice koje nije dostupno slovenačkim pravosudnim organima.
A kad mu je nekako potom i zvanično stigla optužnica na kućnu adresu, on je odbio da je primi uz obrazloženje da je ne razume i zahtev da optužnica bude napisana ćirilicom. Uvideo je, međutim, da mu ipak predstoji borba sa vetrenjačama, mukotrpni i dugotrajni proces dokazivanja istine i svoje nevinosti, dokazivanje da je samo, shodno datoj zakletvi, ustavu i nepisanim patriotskim zakonima i običajima, branio poverenu imovinu, svoju i čast svojih vojnika i vojske kojoj je pripadao. Po savetu prijatelja je ipak angažovao advokate, dva iz Beograda (Svetozara Ž. Pavlovića i Mladena Nenadovića) i Slovenca Boruta Škerlja, čija će uloga, po svemu sudeći, biti od izuzetnog značaja za krajnji ishod ovog procesa.
Svedočenja drugova
Kako je Grujović bio nedostupan, predmet je u jednom trenutku bio ustupljen tužilaštvu za ratne zločine Srbije. Grujović se odazvao pozivu, bio i na saslušanju u Beogradu, ali je vrlo zadovoljan što mu nije i suđeno u Beogradu, jer bi neko možda pomislio da je presuda pristrasna.
Uviđajući, verovatno, da im optužba za ratni zločin počiva na klimavim nogama i da nema elemenata za to teško krivično delo, slovenački tužioci su mu “prislonili” i pokušaj ubistva, nanošenje teške telesne povrede i druga krivična dela, ali sve to nije pomoglo – istina je ipak na kraju isplivala na videlo, jer Grujovićevim braniocima nije bilo teško da negiraju sve te navode i da istaknu, što je svakako bilo presudno, da su sva ta navodna “pobočna” krivična dela odavno zastarela, čak i po slovenačkim zakonima. Uz to, od velikog značaja su svakako bila i svedočenja Grujovićevih drugova i sapatnika iz Mokronoga (on sa većinom i danas komunicira) a posebno tadašnjeg vodnika, Hrvata Dejana Kovačevića i desetara Vojislava Pićana, rodom iz Grblja, kao i vrlo pozitivna mišljenja Slovenaca, komšija i prijatelja iz Mokronoga, među kojima je Grujović živeo više od deset godina.
Tako Višem sudu u Novom Mestu nije ostalo drugo do da prizna da je Grujović neosnovano optužen za ratni zločin, odnosno da je sada potpuno slobodan čovek, a zanimljivo je da su uslišili čak i njegov zahtev i presudu napisali ćirilicom:
– I sad bih u sličnoj situaciji, bez obzira na sve što sam doživeo i preživeo, postupio kao i pre 30 godina – veli Grujović. – Moj deda po kojem nosim ime je bio Solunac, a ja od njega nisam nasledio samo ime već je to i ista krv i džaba ti je sve, to se ne menja lako…
“Ludi Grujović”
Grujoviću i njegovim momcima zabarikadiranim u skladištu Mokronog za sve vreme nisu smeli da isključe ni struju, ni vodu, čak ni civilni telefon:
– Ja sam tako – kaže Grujović – omogućio mojim vojnicima da se svakodnevno javljaju rodbini, jer Slovenci šire veliku propagandu kako ja ovde silom, pod pretnjom oružjem, držim vojsku, mučim je i zlostavljam. A kad se ko od rodbine njima javi, ja obavezno popričam sa njima i odobrovoljim ih. Pre neki dan se javila ujna jednog od vojnika. Nisam joj se predstavio, ali joj kažem da ništa ne brine. Ona mi bog zna kako zahvali i kaže kako sam fini čovek, a onda dodade:
– Znate, ja se samo bojim tog ludog Grujovića…
Posle, kad sam joj objasnio da sam ja taj “ludi Grujović” iz slovenačke propagande i kad joj je vojnik lično potvrdio ko sam i kakav sam, izvinjavanju nije bilo kraja…
Ironija sudbine
Grujovićevom čuđenju nije bilo kraja kad je mnogo kasnije saznao da je kapetan Furlan ipak preživeo i da je dogurao do čina brigadira, odnosno generala. A tek kad ga je i prepoznao na televiziji u jednoj zvaničnoj delegaciji slovenačkih oružanih snaga u kojoj je, kao zamenik načelnika generalštaba Slovenije, boravio u poseti Vojsci Srbije.
– To je ironija sudbine – kaže gnevno Grujović.
– Izdajnik stigao da se okiti generalskim epoletama i zasedne na visoki vojni položaj, a ja koji sam ga osujetio da izda – u penziju i na listu ratnih zločinaca!
