Slovenci su posle 30 godina oslobodili Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, optužbe da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. počinio ratni zločin. Time je konačno potvrđeno da su ovaj sada šezdesetogodišnji Čačanin, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog. Budo Simonović, naš saradnik i autor ovog feljtona, tada kao reporter “Ilustrovane Politike”, bio je jedini novinar koji je 1991. godine dopro do zabarikadiranih vojnika u Dolenjskoj.
Sad se zaista nikoga i ničega više ne bojim – poručio je na kraju razgovora te 1991. godine, vodnik, odnosno novoproizvedeni poručnik Dragomir Grujović, kad je saznao da mu je porodica na sigurnom. – Sad o nama neka razmišljaju oni koji su pokušali da se na ovakav sraman i kukavički način domognu dobara koja je narod stvarao i poverio ih nama na čuvanje. Nama, naravno, nije ni na kraj pameti da unesrećimo ni sebe ni njih, ukoliko ne krenu da silom otmu skladište, prema tome u njihovim rukama su sada i naši i njihovi životi…
Pokušavali da ih slome
Takva sigurnost se čitala i u rečima i u očima svih ostalih, i Grujovićevog kolege, vodnika Dejana Kovačevića, baš kao i u očima svih njihovih vojnika, kako onih koji su danonoćno bdeli na stražarskim mestima i utvrđenim položajima, tako i onih koji su dežurali pored tankova sa gorivom, spremni da rafalom specijalne municije sve dignu u vazduh. A to bi, kako kažu stručnjaci, značilo pustoš u prečniku od oko 50 kilometara…
Slovenci su, naravno, uporno, na sve načine, pokušavali da slome otpor zabarikadiranih vojnika u Mokronogu. Bilo je svakovrsnih pokušaja i pritisaka, prvenstveno na Dragomira Grujovića, ali ni on, niti iko od njegovih vojnika koji su one junske noći ostali sa njim i zabarikadirali se u skladištu nije pomišljao da odustane. Grujovića je tih dana, kako je tek nedavno ispričao zvao i tada prvi slovenački čovek, Milan Kučan lično.
Kasno popodne, posle više od četiri sata provedena u skladištu Mokronog, pošto sam kasete i filmove sa snimcima iz kasarne brižljivo, kako sam najbolje znao i umeo, sakrio ispod tapacira u kolima, a da ne bih izazvao sumnju, umesto njih u aparate uložio nove filmove, krenuo sam iz kasarne, uveren da će me policija i teritorijalci sigurno presresti i u najboljem slučaju mi oduzeti snimljen materijal. Za veliko čudo, nisam ih ni video i ni do danas ne znam šta se desilo i zašto me nisu čekali kako su zapretili. Kad sam se domogao auto-puta, pritiskao sam gas i, vozeći bez predaha, za četiri i po sata stigao u Beograd.
Ekskluzivna priča
Bila je već gotovo ponoć kad sam se iz hotela javio tadašnjem glavnom uredniku “Ilustrovane Politike” Radu Šoškiću. Kad je konačno poverovao gde sam bio i šta sam radio, poćutao je za trenutak, a onda “zapovedio”: ovog trena da odneseš filmove i predaš ih u laboratoriju “Politike” da se razviju, a ujutro u devet sati hoću da imam tekst na stolu…
– Pa, ovaj broj “Ilustrovane” je gotov, ujutro, koliko znam, ide u štampu – pokušavao sam da se spasim u neverici da do jutra ne mogu da napišem rubriku…
– Nije to tvoja briga – razoružao me autoritativni urednik, očigledno siguran da će ujutro imati na stolu ekskluzivnu priču i da će stići da iznova napravi “prelom” novine.
Bilo je, uistinu, tako. Kad sam predao filmove, iz dežurne redakcije “Politike” sam pozajmio staru pisaću mašinu i, kucajući svu noć na ispresavijanom ćebetu da ne bih uznemiravao goste hotela u susednim sobama, priča je bila spremna za štampu u rečeno vreme, pa su Grujović i njegovi momci osvanuli na naslovnoj strani “Ilustrovane” od 16. jula 1991, a unutra još četiri strane storije o njihovom podvigu… Uz to, Televizija Politika je emitovala i “razgovor uživo” koji sam sa Grujovićem i njegovim vojnicima snimio u kasarni Mokronog.
Tako je na videlo izbila priča o odvažnom Čačaninu i njegovom vodu, priča o novom “srpskom Sinđeliću”, o junaštvu drugog majora Tepića, i kako su se sve već mediji utrkivali u odama o njegovom podvigu.
Nudili mu bogatstvo
Posle desetominutnog razgovora kada je Milan Kučan shvatio i uverio se da je sve uzalud, da “tvrdoglavi Šumadinac” neće popustiti, pokušao je i sa mitom: ponudio mu je, kako tvrdi Grujović, pola miliona maraka i bezbedno prebacivanje u Srbiju preko Mađarske. Kad je Grujović i to, glatko i bez sekunde predomišljanja, odbio, pristupilo se pregovorima sa vrhovnom komandom JNA kako da se evakuiše skladište.
Bez prave nagrade
Zvanična vlast, ni vojna ni civilna se, međutim, nije previše pretrgla da na pravi način nagradi i ispoštuje Grujovićevo herojstvo, pa se još jednom ispostavilo da su, kako je uvek bilo, posle rata na svakom “pazaru” najjeftinije kože živih heroja.
