Slovenci su posle 30 godina oslobodili Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, optužbe da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. počino ratni zločin. Time je konačno potvrđeno da su ovaj sada šezdesetogodišnji Čačanin, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog. Budo Simonović, naš saradnik i autor ovog feljtona, tada kao reporter “Ilustrovane Politike”, bio je jedini novinar koji je 1991. godine dopro do zabarikadiranih vojnika u Dolenjskoj.
Kad sam opalio iz pištolja, kapetan Furlan je nešto zavapio, ali ga ja više nisam slušao – kazivao je dalje Dragomir Grujović, sećajući se drame koja se te junske večeri 1991. godine odigrala pred kasarnom u vojnom skladištu Mokronog. – Opalio sam još dva metka i bio apsolutno ubeđen da je gotov.
Nisam više obraćao pažnju na njega već sam potrčao prema magacinima za naoružanje da naoružam i organizujem vojsku, jer sam verovao da teritorijalci svakog trena mogu napasti skladište…
Ubio sam izdajnika!
– Ja sam bio malo dalje odatle i nisam pojma imao šta se zbiva pred kasarnom – zabeležio sam tada i kazivanje kapetana Joža Pečeka. – Čuo sam pucnje i galamu. Potrčim prema kasarni i sretnem Grujovića, viče iz sveg glasa: “Izdaja, izdaja, ubio sam izdajnika…!” Vitla izbezumljeno pištoljem, galami, psuje, preti. Ja pokušavam da ga smirim, da mi objasni šta se desilo. Shvatio sam konačno da je pucao na Furlana i vidim pred kasarnom lokvu krvi, ali Furlana nema. Grujović se tek onda, još više razbesneo. I dok smo se mi tu pred kasarnom ubeđivali i dogovarali šta da se radi, iz jedne kancelarije odjeknu rafal i jedno zrno okrznu uniformu na levom Grujovićevom ramenu. Furlan se onako ranjen pridigao, ušao u kancelariju i nekome telefonirao, pa kad je video Grujovića pred prozorom pokušao je da ga ubije, ali je promašio. Potom je uspeo da umakne iz kasarne na suprotna vrata i izvuče se ispod žice do puta gde ga je neko pokupio i odvezao do bolnice u Novom Mestu.
Naporedo s dramom pred kasarnom i obračunom vodnika Grujovića sa komandantom Furlanom, tekla je i drama pred zaključanim skladištem naoružanja.
Noć pored rezervoara
– Znao sam da moramo vojsku što pre naoružati – sećao se vodnik Dejan Kovačević – a opet nisam baš bio siguran da li smem svima i dati oružje. U toj žurbi desila nam se nesreća, koja je ipak imala srećan epilog. Jedan vojnik, Albanac – da li slučajno ili namerno, sad ne bih smeo da se zakunem – opalio je rafal iz automata i ranio druga pored sebe, Srbina Vidana Marića, u lakat i nogu. Rane, na sreću, nisu bile toliko teške, ali je, kako se radilo o specijalnoj “svetlećoj” municiji, postojala opasnost od infekcije. Taj incident je izazvao još veću pometnju, pa je to iskoristila jedna grupa od desetak vojnika, Albanaca i Slovenaca, i pobegla iz kasarne. Posle smo utvrdili da su se oni za to već bili pripremili i unapred napravili otvor na žici kroz koji su umakli. Iskreno govoreći, nije nam bilo ni žao, jer smo posle bili sigurni da smo mi koji smo ostali spremni da izginemo jedan za drugog.
Mislim da smo svi brzo postali svesni da skladište ne možemo dugo fizički braniti, a odjednom se u svima nama javio neki silni inat da ga živi nikome ne prepustimo – pričao je desetar Srđan Kostić, rodom iz Krmnice kod Vladičinog Hana. – Zato smo brzo ja i moji drugovi Melank Čaba, Miodrag Tarbuk, Munir Curić i Zećo Kamberović krenuli prema jednom od tri rezervoara sa benzinom. Vodnik Kovačević je uspeo nekako da otvori jedan od tri rezervoara, odnosno vrata podzemne prostorije u kojoj je smešten. Pored te “bombe”, a samo u tom rezervoaru je bilo dva i po miliona litara benzina, presedeo sam cele te noći sa zadatkom da u kritičnom trenutku, ako počne napad na skladište, saspem rafal u rezervoar i sve dignem u vazduh. U mojim rukama je bio i moj i životi svih mojih drugova i starešina, a bogami i mnogih u okolini, posebno onih koji bi se primakli skladištu…
Četa odvažnih
Kako te noći, tako i svih narednih 31 dan, četa ovih odvažnih momaka, predvođenih novim komandantom, vodnikom Dragomirom Grujovićem, novopečenim, tada vanredno unapređenim poručnikom, i vodnikom Dejanom Kovačevićem, branili su i skladište i čast i dostojanstvo Jugoslovenske narodne armije.
Njih 33 – Srba, Hrvata, Makedonaca, Crnogoraca, Bosanaca, Albanaca, Muslimana, Mađara, Rusina… – bili su sigurni jedan u drugog, sigurni da su svi spremni da poginu ako treba.
Spremni na sve
Da su spremni da poginu ako treba, nema nikakve sumnje, vojnici u skladištu ubedili su i nasrtljive, beskrupulozne Janšine bojovnike, koji sve dok i poslednja kap goriva nije odvezena i poslednji vojnik evakuisan sa Mokronoga, ni prstom nisu makli, a kamoli da su krenuli u osvajanje skladišta, jer su očito dobro znali kakve bi katastrofalne posledice imala eksplozija “mine” od sedam miliona i 200.000 litara benzina, da se i ne govori o ostalim gorivima i mazivima koja su tu bila uskladištena.
