Slovenci su posle 30 godina oslobodili Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, optužbe da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. počino ratni zločin. Time je konačno potvrđeno da su ovaj sada šezdesetogodišnji Čačanin, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog. Budo Simonović, naš saradnik i autor ovog feljtona, tada kao reporter “Ilustrovane Politike”, bio je jedini novinar koji je 1991. godine dopro do zabarikadiranih vojnika u Dolenjskoj.
Kad mu je komandant skladišta, kapetan Branimir Furlan te kobne subote otvoreno predložio da predaju skladište slovenačkim teritorijalcima, tvrdeći da se sve raspalo i da se Vojska masovno predaje, Grujoviću je bilo jasno da je na pomolu velika izdaja.
Zbunjena vojska
– Dok sam u magnovanju premišljao da tog trenutka pucam u njega, setio sam se porodice i uspeo da se uzdržim i smirim. Rekao sam mu da bih želeo prvo da porazgovaram sa suprugom, ali da ću najverovatnije prihvatiti njegov predlog i ponudu da nastavim službu u slovenačkoj vojsci. Odmah sam krenuo kući. On je verovatno javio da me usput ne zaustavljaju i ne hapse, siguran da je uspeo da me slomi. Supruzi sam kazao da je izdaja na delu, da ja ostajem da pokušam spasiti što se spasiti može, a ona sa decom da odmah ide kod jednog kolege i pokuša nekako da se prebaci do Zagreba i odatle kako zna i ume da ide u Čačak.
Da ne bih izazvao nikakvu sumnju, u povratku sam svratio i do lokalne policije i zatražio da mi daju civilna odela da povezem u kasarnu. Furlan je, dok sam ja bio odsutan, pozivao u kancelariju i istu priču ispričao i vodniku Dejanu Kovačeviću i nekim desetarima i vojnicima. Povukao je sve straže, razoružao vojsku i oružje zaključao u magacine, ali je za sebe zadržao automatski pištolj.
Kad sam stigao u kasarnu, Furlan mi donese knjižice da podelim vojsci. Bile su zaključene sa 21. junom. Dade mi i 700 dinara da im podelim za put. Veli, doći će za njih autobus oko 19 časova da ih odveze, ali da on više ni za koga ne garantuje.
Vojska, vidim, zbunjena i nezadovoljna. Neki su i plakali – kako tako da se vraćaju iz armije. Kapetan Furlan ih negde oko osamnaest časova otera na večeru, sve na brzu ruku, polovina nije uspela ni zalogaj da proguta, njemu se očigledno zbog nečeg mnogo žurilo – ispričao je Grujović.
Do poslednje kapi krvi
– Bio sam na velikoj muci, još nisam bio siguran šta misli vojska, šta misli vodnik Kovačević – kazivao je dalje Dragomir Grujović. – Uspeo sam, ipak, u jednom trenutku da se nekako neprimetno nađem na čas nasamo sa vodnikom Kovačevićem i desetarom Vojislavom Pićanom. Rekao sam im da je ovo velika izdaja, da mi moramo smaći kapetana Furlana i objekat braniti do poslednje kapi krvi.
Oni jedva dočekaše i ispričaše mi da su se već dogovorili oko toga. Kovačević Pićanu dao i službeni pištolj, a za sebe uzeo automatski.
– Nijednog časa se nisam dvoumio – ispričao mi je desetar Pićan, plavokosi, tada dvadesetogodišnji momak iz Grblja. – Vodnik Kovačević i ja smo se dogovorili da u tom autobusu koji je trebalo da dođe po nas, napravimo ršum, da pobijemo vozača i sprovodnike ako ih bude i da onda Kovačević vozi prema Zagrebu, pravo u komandu naše vojne oblasti. Kad smo čuli da i vodnik Grujović misli kao i mi, više nije bilo dvoumljenja. Kapetan Furlan krenu tu put jednog skladišta, a ja za njim. Sreća moja da me nije primetio kad sam pokušao da repetiram pištolj jer bi me sigurno ubio, pošto je moj pištolj bio onesposobljen. Furlan je izgleda računao i na to pa je na vreme onesposobio i to službeno oružje koje su starešine nosile prilikom dežurstva.
– Vidim ja da se Furlan vraća iz skladišta živ i zdrav i shvatim da više nema čekanja – sećao se dalje Grujović. – Sačekam ga ovde ispred kasarne. Potegnem pištolj da repetiram, ali mi se metak zaglavi. Snađem se ipak brzo, izbacim ga i u cev složim novi:
– Stani, kurvo izdajnička! – doviknuo sam Furlanu i opalio…
Crv sumnje
Dragomir Grujović mi je ispričao da se prvi crv sumnje da se priprema izdaja, kod njega javio kad ih je napustio poručnik Martin Pust, meštanin koji je malo pre toga pobegao i obukao uniformu starešine u paravojsci Janeza Janše. Od tada je s podozrenjem pratio i komandanta skladišta, kapetana Branimira Furlana, rodom iz Celja, s kojim je, inače, sve do tada bio u dobrim i korektnim odnosima.
Razgovor sa porodicom
Naspram svega onoga što se dogodilo u samoj kasarni, vodnik Grujović je dodatno brinuo o porodici. Iako je kapetan Furlan pokušao da prekine civilne telefonske veze, Grujović i njegovi momci su uspeli da ih poprave i tako je on iste večeri uspeo da se čuje sa suprugom, da joj kaže šta je učinio, a potom i da dozna da je ona sa decom na vreme uspela da se prebaci u Zgreb.
– Tada mi je zaista laknulo jer sam strahovao: šta ako me ucene sa porodicom…
