Napravio sam veliku grešku i umalo sve upropastio. Umesto da odmah napravim razgovor i snimim sve što mi treba za priču, odlučio sam da prvo odvezem kapetana Jožu do kuće u obližnjem naselju Mokronog, gde je živeo s porodicom, i da usput kupim malo piva i sokova da počastim momke koji već danima žive zabarikadirani u kasarni, s oružjem na gotovs i metkom u cevi, odlučni da skladište ne predaju ni po koju cenu.
Pri povratku, kod pomenute policijske rampe ispred skladišta čekalo me troja vozila, tri patrole policije i naoružanih teritorijalaca. Dok me jedan, koji se očigledno tu najviše pitao, legitimisao, ostali su pretresli moja kola i odmah mi oduzeli torbu sa kamerom i foto-aparatima:
– A pazi bogati: Titograd! Novinar! “Politika”! – glasno je, na čistom srpskom, komentarisao taj koji je pregledao moja dokumenta, podsmešljivo, ispitivački i cinično me zagledajući.
U trenu sam pomislio da je sve propalo, ali sam se trudio da ostanem miran i ničim ne pokažem da sam se uplašio. U magnovenju sam odlučio da pređem u kontranapad
– Slušajte vi, gospodine – mirno sam se obratio onome koji je držao moja dokumenta – nemojte da gubimo vreme. Vi sada imate samo dve mogućnosti.
– Opa, još određuje koliko mi imamo mogućnosti! – začudi se on još ironičnije, a ostali prasnuše u smeh.
– Da, da, samo dve valjane mogućnosti, gospodine – ostadoh još pribraniji i mirniji.
– E baš me zanima koje su nam to mogućnosti – odjednom se uozbilji “islednik”, a ostali zaćutaše.
– Ubiti me ne smete, to isključujem kao mogućnost jer su ovi momci odozgo s brda već javili u Beograd gde sam i u čijim rukama. Možete, dakle, samo da me uhapsite i onemogućite da izvršim redakcijski zadatak, što bih lično najviše voleo, pošto bih posle mogao da napišem knjigu kako mi je bilo u vašem zatvoru, ili da me pustite da završim posao zbog kojeg sam potegao iz Titograda i da pri tom i vas pohvalim kako ste bili korektni.
Policajac koji me legitimisao tu se sasvim uozbiljio. Ispitivački me gledao još nekoliko trenutaka kao da je želeo da utvrdi da li blefiram, a onda se odmače petnaestak koraka i preko voki-tokija poče s nekim, verovatno pretpostavljenim, da razgovara i konsultuje se. Uozbiljili se i ostali i pretvorili u uvo, ne bi li čuli razgovor starešine, koji, razumem toliko, govori na slovenačkom. Potraja to. Kad završi, vrati se još ozbiljniji. Ne pogledujući me, naredi policajcima da mi vrate stvari i da dignu rampu, a onda se, ne bez pretnje u glasu, obrati meni:
– Idite, ali imate rok od pola sata! Ukoliko vas posle toga zateknem na teritoriji Mokronoga, bićete uhapšeni!
Sve se srušilo
Ostao sam u kasarni više od četiri sata, sve dok nisam zapisao i snimio celu dramatičnu priču Dragomira Grujovića i njegova 33 vojnika, svih do jednog spremnih da umru i ne pogaze vojničku zakletvu i datu reč:
– Zaista ne znam šta u tome ima toliko čudno – počeo je svoju priču stameni Čačanin, koji nije ostavljao ni trunku sumnje da bezgranično veruje u to što radi i govori. – Učinio sam nešto što je, čini mi se, obaveza svakog časnog čoveka, a pogotovu vojnika. I zakletva koju je položio i ponos rodoljuba, i ljudsko dostojanstvo vojniku nalažu da nikad ne digne belu zastavu. Ja sam ovde u Mokronog došao odmah po završetku Srednje vojno-tehničke škole u Zagrebu. Bilo mi je ovo prvo zaposlenje. Dopalo mi se i mesto i ljudi. Ubrzo sam se oženio, dobio decu, dobio stan ovde i verovao da su moj život i budućnost definitivno vezani za ovaj kraj.
Sve se to u trenutku srušilo pre deset dana u subotu, 29. juna.
Službenik me prepoznao
Dok sam u fabrici obavljao proceduru preuzimanja vozila, jedan službenik, koji je prethodne noći na televiziji gledao prilog JUTEL-a iz kasarne u Novom Mestu me prepoznao jer me kamerman neoprezno snimio u razgovoru s vojnicima i starešinama. Shvatio je ko sam i da u Sloveniju nisam došao samo zbog vozila:
– Nema veze, samo vi radite svoj posao – rekao je dobroćudno kad je video zaprepašćenje, pa i strah u mojim očima da ću biti “provaljen”.
Nema sumnje da je u tome od izuzetne važnosti bilo to što je iza mene stajao Duško Knežević, sa kojim je i taj bio prijatelj.
