Slovenci su posle 30 godina oslobodili Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, optužbe da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. počino ratni zločin. Time je konačno potvrđeno da su ovaj sada šezdesetogodišnji Čačanin, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog. Budo Simonović, naš saradnik i autor ovog feljtona, tada kao reporter “Ilustrovane Politike”, bio je jedini novinar koji je 1991. godine dopro do zabarikadiranih vojnika u Dolenjskoj.
Božo Knežević i njegova ekipa iz Jutela su se iste večeri vratili u Zagreb, a ja ostao u Novom Mestu u potpunoj neizvesnosti da li sam uzalud prevalio toliki put i izložio se takvim opasnostima. Sutradan po zori sam pošao u obližnju fabriku, bez problema preuzeo vozilo i dobio probne tablice i papire. Parkirao sam ga, za svaki slučaj, podalje od blokirane kapije kasarne, ispred koje je bila postavljena civilna rampa pod kontrolom teritorijalaca.
Kad sam ušao kod komandanta Bogićevića, on je upravo razgovarao sa vodnikom Dragomirom Grujovićem i ubeđivao ga da me primi kad sam već potegao iz Podgorice, da bi to bilo dobro i za njega i njegove vojnike, ali i za Jugoslovensku narodnu armiju uopšte – da svet sazna punu istinu šta se dešava u Sloveniji i čemu su sve, kakvim pritiscima izloženi pripadnici jugoslovenske vojske. Nije hteo ni da čuje – jasno sam iz slušalice čuo njegov povišeni i uzbuđeni glas.
Dok je smireni pukovnih Bogićević pokušavao da odobrovolji očigledno do krajnjih granica uzrujanog vodnika Grujovića, da ga smiri i privoli da me primi na razgovor i dopusti da uđem u skladište Mokronog, na vratima se pojavio sredovečni civil. Bogićević je odjednom prosto uskliknuo i javio Grujoviću:
– Evo, upravo kod mene ulazi kapetan Jože, pustili ga iz zatvora, poslaću ovog novinara da sa njim dođe kod tebe!
Saznajem potom da je u pitanju Jože Peček, kapetan prve klase u civilu, zaposlen u skladištu Mokronog, meštanin koji je uhapšen čim je izašao iz skladišta koje je Grujović pretvorio u neosvojivu tvrđavu. Držali ga nedelju dana u pritvoru u Novom Mestu i on, čim su ga pustili, došao da se javi komandantu Bogićeviću.
Grujović prosto nije verovao da je Jože uopšte živ sve dok ga nije čuo, a onda je pristao da me primi samo ako dođem s njim. Posle je sve išlo lakše. Pošto sam do podneva obišao još neka slična skladišta oružja i municije u okolini Novog Mesta, koja je vojska takođe branila po cenu života, kapetan Jože i ja smo konačno krenuli put tridesetak kilometara udaljenog Mokronoga. Prošli smo bez problema, jer probne tablice na kolima očigledno nisu izazivale nikakvo podozrenje kod usputnih patrola policije i teritorijalaca.
Na mestu gde se s glavnog puta skreće put šumovite uzvišice iznad sela Mokronog, na kojoj se nalazi skladište, sačekala nas je rampa koju je postavila policija. Pošto u blizini nije bilo patrole, pregazili smo kolima sitno rastinje i zaobišli rampu. Tek mnogo kasnije sam premro od straha kad sam pomislio šta bi se desilo da je pored rampe kojim slučajem bila postavljena kakva mina, što u takvim prilikama i atmosferi ne bi predstavljalo nikakvo iznenađenje. Srećom, nismo bili kažnjeni za takvu neopreznost.
Ubrzo smo se obreli pred visokom plavom metalnom kapijom pored koje su na uzvišicama sa jedne i druge strane bila utvrđena mitraljeska gnezda sa dobro ukopanim i maskiranim posadama.
Pred kasarnom
Čim se pred kapijom vojnog skladišta pojavio kapetan Jože, dotrčao je vojnik pod punom ratnom opremom i otvorio kapiju. Pred kasarnom nas je dočekao mladi vodnik, Hrvat, Dejan Kovačević, i uveo nas kod Grujovića, kome nisu dopuštali glavu da pomoli iz kasarne, jer su se plašili snajperista sa okolnih visova, a takvu stasitu momčinu, kao od brda odvaljenu, teško da bi promašili i bez snajpera.
Grujović nije bio jedini
Sem Dragomira Grujovića i skladišta u Mokronogu, u Dolenjskoj je bilo još nekoliko sličnih vojnih objekata koje njihovi čuvari tih dana nisu hteli da predaju ni po cenu glave. Takav slučaj je bio sa skladištem u Grosuplju, a naročito sa skladištem raketne municije u Pogancima kod Novog Mesta, koje sam tom prilikom posetio. Skladište je sa svojom jedinicom branio mladi kapetan Matija Lešnjaković, rodom iz Valpova:
– Ako bilo ko pokuša da ugrozi živote naših ljudi ili sigurnost ovog objekta, nećemo se dvoumiti. A stariji stanovnici Novog Mesta i ovog dela Dolenjske dobro pamte šta se ovde dogodilo 1965. godine kad je, nesretnim slučajem došlo do eksplozije u jednom od skladišta. I danas evo na mestu eksplozije stoji krater širok 80 i dubok oko 40 metara, a to po opasnosti i snazi nije ni delić onoga što sada ovde postoji – upozorio je kapetan Lešnjaković.
