Slovenci su posle 30 godina oslobodili Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, optužbe da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. počino ratni zločin. Time je konačno potvrđeno da su ovaj sada šezdesetogodišnji Čačanin, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog. Budo Simonović, naš saradnik i autor ovog feljtona, tada kao reporter “Ilustrovane Politike”, bio je jedini novinar koji je 1991. godine dopro do zabarikadiranih vojnika u Dolenjskoj.
Viši sud u Novom mestu je nedavno, posle 30 godina, definitivno oslobodio optužbe Dragomira Grujovića, penzionisanog kapetana prve klase, da je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije 1991. godine u Sloveniji počinio ratni zločin. Time je konačno stavljena tačka na trodecenijsku dramu ovog sada šezdesetogodišnjeg Čačanina i potvrđeno da su on, kao starešina, i njegova 33 druga samo branili vojničku čast, odlučni da izginu do jednoga i ne dopuste da preko njih živih u ruke odmetnutih slovenačkih teritorijalaca padne vojno skladište Mokronog u kojem su bili ukopani tankovi sa 7,2 miliona litara goriva.
Budo Simonović, jedini je novinar kom je tada pošlo za rukom da dopre do zabarikadiranog Grujovića i njegovih vojnika i obznani šta se zbiva u Mokronogu. Ovo je njegovo sećanje na te dramatične događaje, koji su mesec dana potresali Sloveniju.
Novinarska znatiželja
Kada je u nedelju, 30. juna 1991. godine svet obletela vest da se u velikom vojnom skladištu u mestu Mokronog u Sloveniji, tridesetak kilometara udaljenom od Novog Mesta, zabarikadirala grupa vojnika Jugoslovenske narodne armije, na čelu sa vodnikom Dragomirom Grujovićem, i da prete da će sve dići u vazduh ukoliko neko pokuša silom da uđe i zauzme skladište, bio sam novinar-dopisnik “Ilustrovane Politike” iz Crne Gore.
Kako je u Sloveniji tih dana plamteo pravi rat i vlast držala paravojska i teritorijalci Janeza Janše, bilo je jasno da je nemoguće dopreti do Dolenjske. Mene je ipak zaokupila novinarska znatiželja da nekako odem tamo i napravim priču o toj četi odvažnih momaka, spremnih da nipošto ne pogaze vojničku zakletvu, da poginu za vojničku čast i državnu imovinu, koja im je poverena na čuvanje.
Pripreme za put
Pošto je sve potrajalo nekoliko dana i bilo jasno da Grujović i njegovi momci neće popustiti, ne obaveštavajući nikoga, ni redakciju za koju sam radio, čak ni porodicu, počeo sam da se pripremam za put. Setio sam se mog druga i kolege, Božidara – Boža Kneževića, poznatog novinara i urednika, koji je nedugo pre toga napustio Televiziju Zagreb i počeo da radi u zagrebačkoj redakciji Jutela. Kad mi je kazao da on nesmetano ulazi u Sloveniju i da može i mene prokrijumčariti u svojoj ekipi, više nije bilo čekanja i dvoumice.
Božov brat Duško Knežević, takođe moj veliki prijatelj, koji je tada radio u preduzeću “Oprema” u Podgorici, predstavništvu fabrike “renoovih” vozila iz Novog Mesta, pripremio mi je papire i punomoćje da u fabrici mogu da preuzmem i dovezem iz Slovenije jedan “reno klio” za nekog kupca iz Crne Gore.
U utorak, 9. jula oko podne, stigao sam avionom u uzavreli Zagreb, u kojem se na svakom koraku osećala ratna euforija. Ipak, sve je išlo kako je isplanirao Božo Knežević i već popodne, bez ikakvih poteškoća, stigli smo u Novo Mesto, jer su na kontrolnim punktovima odmah dizali rampe čim bi na vozilu videli oznaku Jutela i nisu nas legitimisali.
Noć u kasarni
Po dolasku u Novo Mesto, odmah smo se javili komandantu kasarne, pukovniku Radosavu Bogićeviću (koliko se sećam, bio je rodom iz Trstenika). On je odobrio Kneževiću i njegovoj ekipi da snime razgovor sa vojnicima i starešinama koji su pričali o napadima i provokacijama slovenačkih teritorijalaca. Kad sam mu kazao ko sam ja i zašto sam došao, on je samo sumnjičavo zavrteo glavom i rekao da će to biti vrlo teško pošto Grujović sumnja u sve i svakoga i nikome, čak ni njemu, ne da da se približi skladištu.
Zadržao me, ipak, da spavam u kasarni, pa ujutro da pokuša da nekako odobrovolji Grujovića da me primi.
Božo Knežević
Božo Knežević je bio rodom iz Podgorice. Studirao je političke nauke u Zagrebu, gde je 1975. godine i započeo novinarsku karijeru. Dve godine kasnije prelazi u Televiziju Zagreb u redakciju Obrazovno-dokumentarnog programa, gde se i kao novinar i kao scenarista i kao reditelj istakao nizom emisija i dokumentarnih filmova.
Kad se devedesetih godina na političkoj sceni pojavio Tuđman i HDZ i Televizija zagreb postala glasnogovornik te politike, Knežević prelazi u zagrebačku redakciju Jutela, a godinu dana kasnije je kao slobodni novinar, snimatelj i reditelj krenuo svojim putem. Dok su trajali ratni sukobi bio je prisutan na gotovo svim ratištima širom negdašnje Jugoslavije. A kad je 2001. godine emitovan njegov dokumentarni film “Oluja nad krajinom”, bio je to pravi zemljotres, posebno među inspiratorima i akterima te krvave operacije Tuđmanove soldateske, jer su izbila na videlo do tada vešto skrivana teška zlodela. Nedugo potom, 6. septembra 2001. godine, Božo Knežević je pod, najblaže rečeno, sumnjivim okolnostima poginuo u saobraćajnom udesu kod Gradačca.
