Uspešnim zanatlijama i trgovcima, prethodno svojim pitomcima, “Privrednik” je i u izboru budućih supruga pomagao, savetom i preporukama, što je bilo uobičajeno u tom vremenu i tada prevladajućem patrijahalnom srpskom načinu života. Danas bi to bilo kritikovano u feminističkim krugovima.
Radeći sa muškom decom, čelnici “Privrednika” uvideli su da je ženski podmladak bio u znatnoj meri zanemaren. Da bi to promenili, 1904. godine, stupili su u vezu sa dobrotvornim zadrugama “Srpkinja” i nastojali da se ženska deca smeste u ugledne srpske kuće.
Na tom “zadatku” isticala se posebno Vladimirova supruga Paulina Matijević (1861-1926). Paulina je rođena u Karlovcu u porodici Đorđa Lađevića. Njena braća Branko i Lazar bili su trgovci u Zagrebu i po njenom i zetovom nagovoru postali su i veliki dobrotvori “Privrednika” i članovi rukovodstva tog društva, kao i Srpske banke. Paulina, koja je preminula u Parizu (sahranjena je kao i njen suprug Vladimir na Novom beogradskom groblju), celo svoje imanje u koje je spadao i sav miraz zaveštala je “Privredniku”.
Kuvanje i vez
Paulina je bila jedan od utemeljivača tzv. Krajcaraškog društva (društvo srpskih gospođa koje su svakodnevno skupljale sitne dobrovoljne priloge), iz kojeg je nastala Srpska škola u Zagrebu. Na njenu inicijativu osnovana je, 1910. godine, Ženska dobrotvorna zadruga “Srpkinja” u Zagrebu, iz koje je proizašao Srpski devojački internat.
Članice Dobrotvorne zadruge “Srpkinja”, svesne nezavidnog položaja u kojem se nalazio ženski podmladak, a videvši veliki uspeh koji je “Privrednik” postigao u nameštanju šegrta, obratile su se “Privredniku” kako bi zajedničkim radom proširili delatnost i otpočeli sa zbrinjavanjem ženske dece.
Internat za žensku decu se nalazio u Petrinjskoj ulici, u centru Zagreba, mogao je da primi 50 devojčica. Jedna od najvećih dobrotvorki tog internata i srpske devojačke škole bila je trgovkinja Jelena Popović.
Do pred Prvi svetski rat 1914. godine bilo je na području Austrougarske ukupno 86 dobrotvornih zadruga “Srpkinja”, koje su organizovale žene za rad na opštem dobru, pomagale sirotinju i unapređivale srpsku, naročito žensku omladinu. Jedan vid delovanja bio je uzdizanje položaja devojaka i žena preko svojih listova i publikacija (list “Ženski svet” izlazio je mesečno u Novom Sadu od 1886. do 1914. godine). Taj ilustrovani list je izlazio na oko 40 strana. Uređivački koncept je bio borba za emancipaciju žena, naravno prema tadašnjim merilima.
Zadruge su brinule o devojčicama, preko poverenica koje su ih obilazile, nadzirale i štitile, a ukoliko zaključe da je okruženje štetno po devojčicu, imale su pravo da je iz te porodice odvedu. Devojčice od 12 ili 13 godina primane su na osnovu preporuka uglednih ljudi – učitelja, sveštenika, članica zadruga… Svojeručno su popunjavale molbe za upućivanje na izučavanje zanata ili na upućivanje na obuku u kućnim poslovima.
Do odlaska u porodice u kojima će biti smeštene, pitomice su uz nadzor posebne vaspitačice, “prefektice”, boravile u Srpskom devojačkom internatu u Zagrebu. Tu su se učile kućnim poslovima kuvanju, peglanju, ručnom radu. Porodice koje su primale devojčice na obučavanje pažljivo su birane, bilo je važno da budu ugledne, poštene, napredne, religiozne. Takođe su se morale obavezati na poštovanje određenih pravila. Devojkama je po ugovoru, pored garderobe, uplaćivan i određen novčani iznos na posebnu knjižicu, koji su mogle podići po završetku “službovanja”.
Srpsko devojačko kolo
“Privrednik” je u saradnji sa Dobrotvornom zadrugom “Srpkinja” do Prvog svetskog rata zbrinuo oko 270 pitomica. Gledano iz današnje perspektive i zaključujući da je to bilo oko 0,5 odsto, moglo bi se govoriti o zanemarljivom broju. Ali treba imati u vidu da je to bilo pre oko 100 godina. Te devojčice i kasnije devojke i domaćice su bile zahvalne na tome, a neke od njih kasnije su aktivizmom pomogli, na primer, rad Sokolske kuhinje pri “Privredniku” za izbeglice koje su u Beograd pobegle 1939. iz tada formirane Banovine Hrvatske.
Za poboljšanje položaja devojaka Srpkinja mnogo su učinile, između ostalih, predsednica i blagajnica Dobrotvorne zadruge “Srpkinja” u Somboru, Julčika i Darinka Popović. Darinka Popović bila je supruga vojnog lekara Stevana Popovića, jednog od najuticajnijih Srba u gradu.
Zahvaljujući njima dvema kao i ostalim aktivistkinjama, somborska zadruga bila je među nekoliko organizacija koje su najdirektnije sarađivale sa “Privrednikom”. Ta zadruga je, konkretno, vodila računa o razmeštaju tridesetak siromašnih pitomica “Privrednika” iz raznih srpskih krajeva u somborske porodice. Somborska zadruga “Srpkinja” je zaslužna, između ostalog, za otvaranje đačke trpeze (alumneuma) pri Srpskoj učiteljskoj školi (preparandiji) u tom gradu. Zadruga je đačku trpezu izdržavala desetak godina, a 1905/1906. je formirala i održavala Radničku školu u Somboru, koja je bila namenjena školovanju siromašnih devojčica.
Srpkinje u Somboru osnovale su svoje “Srpsko devojačko kolo”. Lep primer rodoljubivih somborskih Srpkinja ostaje za ugled svim većim srpskim mestima bez razlike. Ugledajući se na somborsko Srpsko devojačko kolo, istovetna društva nastala su narednih godina i u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Rumi, Srbobranu i Zagrebu.
Emancipacija žena i društva
Delatnost “Privrednikova” na unapređenju položaje mladih Srpkinja doprinela je i emancipaciji čitavog srpskog naroda jer, kako je navedeno u jednom izveštaju iz tog vremena, “svaka kuća u koju dospe “Privrednikova” pitomica postaje škola za napredan narodni život, a na taj se širio napredak u radu i životu i prosvećenost”.
Uglavnom bezimene
U arhivskim podacima i u ne baš brojnim tekstovima o devojčicama, devojkama i odraslim ženama koje su bile aktivne u “Privredniku” mogu se naći i imena dveju istaknutih članica Sokolskog društva Beograd 7. Načelnica tog sokolskog društva koje je delovalo u organizaciji i u samoj zgradi “Privrednika” bila je Katarina Bajmelović, a njena zamenica Anđelija Blažević.
