Snežana Nef iz Bubendorfa boravila je u Jagodini pre odlaska u Afriku na službeni put, kad smo je pitali da li se seća proslave Dana Republike.
– Pre nekoliko nedelja sređivala sam kod mame u Jagodini svoj stari plakar kad sam na dnu, ispod heklanih suknjica i špilhozni, ugledala crvenu pionirsku maramu, pažljivo i s ljubavlju ispeglanu i složenu. Sećam se da mi je oko vrata stavio učitelj Aca iz Osnovne škole “Milan Mijalković” jednog hladnog i kišovitog 29. novembra 1968. Danima sam vežbala recitovanje pesme Grigora Viteza. Toliko sam vežbala da i danas mogu da je izrecitujem. Želim da je znaju i moje unuke Fiona i Aurora.
Ukazuje da su 29. novembar slavili i u Švajcarskoj gde su postojala udruženja po imenu Jugoslavija.
– A onda se naša zemlja raspala kao prezrela tikva u kukurizištu, a mi se kao semenke rasuli po svetu. Ovog 29. novembra biću u gostima kod brata u Južnoj Africi. Obećala sam im rusku salatu, nostalgije radi. I dok budemo slušali riku lavova u Kruger parku, kad padne veče, setiću se pionirske marame i recitacije “U nebo lete i rascvetavaju se rakete, crvene, žute, zelene, bele…”
Raduje je što će na toj večeri biti i prijatelji iz svih republika bivše Jugoslavije:
– Iako ne živimo u istoj zemlji, ostali smo prijatelji, a to je ipak najvažnije.
Vatromet i rozen torta
Za 29. novembar Snežanu vezuju lepe uspomene:
– Ne znam da li sam se više radovala gostima iz Varaždina koji su obično dolazili u goste kod moje mame i donosili nam svakojake đakonije, vatrometu ili divnoj trpezi jer su mama i nana spremale rusku i salatu od cvekle. Na trpezi su bili i pečenje, sarma, podvarak sa suvim rebarcima, rozen torta. Danima smo se spremali za proslavu Dana Republike.
Osećaj bratstva i jedinstva
Dragana Zimonjić, rodom iz Valjeva, živi u Vajnfeldenu, u Švajcarskoj, ukazuje da su ostala sećanja na plave kape i crvene marame i proslave s prigodnim programom:
– Iako možda sa današnje tačke gledište izgleda sve kao velika utopija, moja sećanja su vezana za te lepe događaje, ali i za taj osećaj bratstva i jedinstva u koji smo kao deca verovali. Mislim da bismo svi mi narodi bivše SFRJ danas bili srećniji da je mit postao i ostao stvarnost.
