Uzvik “Za Tita, ura, ura, ura!” odzvanja stadionom Jugoslovenske narodne armije, desetine hiljada mladih kliče s terena. A onda kreće pesma “Druže Tito, mi ti se kunemo”.
Tako je ukratko izgledao Dan mladosti, 25. maj, najpopularniji praznik bivše Jugoslavije, rođendan voljenog maršala.
Atmosfera je išla do usijanja kad je počinjao slet, a cela nacija bila u stanju transa. Omladinci koji su se istakli u prethodnoj godini dobijali su šansu da učestvuju u tom jedinstvenom programu koji je bio vrhunac mladalačke kreativnosti. Najbolji i najvredniji u tom svečanom danu bili su na stadionu. Ostatak nacije prikovano je sedeo ispred TV ekrana i posmatrao spektakl.
Ređale su se pesme “Mi smo Titovi, Tito je naš”, “Druže Tito, ljubičice bela”, “Uz maršala Tita, junačkoga sina”, “Lepo ti je druga Tita kolo”, “Tito partija, omladina, akcija”. Svi su željno iščekivali najemotivniji trenutak na ceremoniji kad je na stadion utrčavao najzaslužniji radnik, omladinac ili radnik pregalac i maršalu predavao štafetu koja je prethodno krstarila širom tadašnje Jugoslavije. Znalo se da je najveća čast za mladog čoveka da oči u oči sa maršalom razgovetno i tečno izdeklamuje čestitku Titu i da mu poželi još mnogo leta, i izrazi zahvalnost na uspešnom vođenju radničke zemlje.
Ogromnu naklonost omladine Josip Broz Tito stekao je još za vreme Narodnooslobodilačke borbe, a divljenje se nakon uspešno okončane borbe za slobodu samo povećavalo. Ideja o nošenju štafete i uručenja vrhovnom komandantu potekla je, očekivano, iz Srbije. U Kragujevcu je bila osmišljena kao masovna omladinska štafeta koja mora proći kroz sve krajeve Jugoslavije, a u prvoj manifestaciji učestvovalo je 12.500 omladinaca, koji su pretrčali trasu dugu 9.000 kilometara i Titu predali 10 štafetnih palica. Maršal je dobio i Plavu knjigu sa 15.000 potpisa šumadijskih omladinaca. Tek 1957. godine to postaje štafeta mladosti.
Inače je sam Tito predložio da 25. maj ne bude samo proslava njegovog rođendana nego Dan mladosti. Slavlje je tako postalo masovnije i narodnije, a Tito bliži masama. Od tada se nosila samo jedna, savezna štafeta. Prva takva je krenula, kako i dolikuje, iz Kumrovca, maršalovog rodnog mesta. Iz godine u godinu proslave su bile sve grandioznije, mladi se nisu štedeli da pokažu privrženost vođi.
Na putu dugom 3.500 kilometara štafeta je prolazila kroz sve republike, kroz mnoga sela i gradove, a svuda je svečano dočekivana uz bogat kulturno-umetnički program. Čast da prvu štafetu svečano preda Josipu Brozu Titu pripala je Miki Tripalu, apsolventu prava i predsedniku CK Narodne omladine Jugoslavije, a tu palicu su izradili skulptor Vladeta Petrić i grafičar Boško Karanović. Svake godine štafeta je polazila iz drugog mesta i iz druge republike, i o tome se strogo vodilo računa. Svi su morali biti ravnopravni, pa se ključ nacija poštovao.
Među nosiocima štafete bio je čuveni jugoslovenski i slovenački gimnastičar Miroslav – Miro Cerar, osvajač brojnih medalja na evropskim i svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama, a štafetu je predao daleke 1965. godine. Poslednji put je maršal štafetu primio iz ruku mlade Albanke Sanije Hiseni 1979.
– Voljeni druže Tito, stotine hiljada ruku mladih nosilo je ovu štafetu do tebe putevima naše divne domovine sa našim najiskrenijim željama upućenim tebi od omladine, pionira i radnih ljudi, zbratimljenih naroda i narodnosti Jugoslavije koji žive svi kao jedan i svi iz jednog srca čestitamo ti 87. rođendan. U ime slobode, u ime socijalizma, u ime samoupravljanja, u ime ravnopravnosti, u ime mira. Voljeni druže Tito, mi govorimo jezikom tvojim i srcem tvojim. Ovu zemlju i ovaj narod ništa ne može slomiti, ni danas ni sutra, nikada. Živeo nam, dragi druže Tito, živeo i živeli uvek zajedno još puno proleća – rekla je na srpskom i na albanskom mlada Sanija koja je od maršala, po običaju, nakon proslave dobila zlatan sat. Danas Sanija radi kao doktorka u Kanadi… SFRJ, zemlja u kojoj je rođena, više ne postoji.
Poslednje zbogom
O Titovoj istorijskoj ulozi svedoči i neverovatno masovno prisustvo najistaknutijih ličnosti tadašnjeg vremena na njegovoj sahrani, 8. maja 1980. godine. Na sahranu u Beograd došlo je 700.000 ljudi i više od 200 istaknutijih ličnosti i državnika iz celog sveta, među kojima su bili Indira Gandi, Margaret Tačer, Leonid Brežnjev i ostali. Bila je to najposećenija sahrana nekog državnika u 20. veku.
Unikatni dizajn
Štafete su se uglavnom pravile od drveta, ali i drugih različitih materijala. Svaka je bila drugačija i jedinstvena na svoj način. Uvek su u svom dizajnu, pored ostalih detalja, sadržale petokraku zvezdu, pa čak i buktinju na samom vrhu, kao ustaljeni simbol Jugoslavije. Umetnici iz čitave zemlje dobijali su mogućnost da osmisle njen izgled. Štafete se čuvaju u Muzeju istorije Jugoslavije.
