Povodom obeležavanja 20-godišnjice NATO bombardovanja SRJ prisećamo se najupečatljivijih priča za koje smatramo da ne treba da odu u zaborav, a objavljivali smo ih u “VESTIMA” tokom tih tragičnih događaja.
U utorak negde iza podneva u krošnjama drveća požeškog sela Lopaš zamukli su dživdžani. Sitna, prohladna kiša i suze iz hiljade očiju natapali su dvorište i zemljani put ispred domaćinstva Stanke i Petra Rajakovića koji su slomljeni od bola, zajedno sa sinom Vladanom i ćerkom Drinom jecali kraj kovčega sa posmrtnim ostacima 22-godišnjeg sina Sloba. Par koraka dalje, sa očima pomodrelim od suza, stajali su Slobovi vojnički drugovi, Žarko Kostić iz Čačka i Dragan Veselinović iz Zemuna.
A koliko dva dana ranije, tamo su na putu Podujevo- Priština, jedan njihov običan razgovor, u situaciji kada su im prsti bili daleko od obarača, a misli negde u Šumadiji i Zemunu, prekinuo je zvižduk snajperskog metka ispaljenog sa položaja gde su se nalazili albanski teroristi.
Slobo je pao… Žarko i Dragan su, ne mareći za opasnost, pokušali da zaustave krv koja se slivala iz rane na Slobovoj glavi. U pomoć su priskočili i ostali vojnici. Slobo je hitno prebačen u prištinsku bolnicu. Međutim, svi napori lekara i medicinskog osoblja nisu pomogli. Rana je bila smrtonosna.
Eto, još jedan mladić za kog kažu da je i “mrave zaobilazio” , platio je cenu života u najmračnijem separeu balkanske krčme.
Iz prve klupe, do prozora
Odvajkada vedro dragačevsko selo, koje pogledava na Guču, Požegu i Arilje, nije zapamtilo tako dugu i nemu povorku. Više od tri hiljade Dragačevaca, ogrnuti do kostiju u žal, došli su da se poslednji put oproste od “one drugarčine Rajka” , koji je pre odlaska u vojsku radio kod jednog automehaničara u Čačku.
– Kome ste vi deci krivi? Zašto vam ovo rade? Zašto? – jecala je starija žena, savijajući ruke oko vojnika s licem osnovca, koji je stajao u počasnoj straži ispred kovčrga pokojnika.
-… Preostaje nam da čuvamo i očuvamo večni spomen na našeg Sloba, moleći se Bogu, spasitelju sveta, da upokoji dušu raba svoga na mestu blaženih i svetih duša, gde nema bolesti, plača i uzdisaja – molio je mesni paroh, Milan Popović.
Pre nego što će svog školskog druga ispratiti na poslednji put, Ljubisav Maričić je drhtavim glasom evocirao uspomene na dane druženja…
– Kao grom iz vedrog neba odjeknula je među nama vest o tvojoj smrti i poremetila ionako nemirnu našu svakodnevnicu…
Zastali smo u hodu. Prekinuli započeti zadatak. Sklopili stranice knjige, a onda su snagom bujice počela da naviru sećanja… Proveli smo četiri godine zajedno u istoj učionici. Tvoja klupa beše prva do prozora. Okupljali smo se na rođendanima i ispraćajima. ludovali na onaj, samo dvadesetim godinama svojstven način i tako davali sebi oduška zbog svega što se oko nas dešavalo.
Na braniku zemlje
– Sine, sine ,moj… Umesto da ti pravim svadbu ja te sahranjujem… Sine – jecala je majka. Otac, Petar se držao…Brat Vladan je klekao na kolena i molio brata da se vrati. Vojnici, dečaci sa šlemovima na glavama i uniformama za par brojeva brojeva većim od stasa , nemo su zurili u sveće. Prsti savijeni oko pušaka lagano su podrhtavali. Gde li su im u tim trenucima bile njihove misli?
Povorka se pružila preko dva brda. Na sve strane čuli su se šapati i pitanja bez odgovora: “Zašto nam se ovo dešava”? “Šta smo to Bogu zgrešili?”, “Bože, zar će nas posle svega i bombardovati”, “Zar opet da plače Šumadija”, “Ceo svet priča o Oskaru i fudbalu a mi pratimo vojnike na groblje”… Dvojica policijskih i jedan vojni oficir su slutili još gore dane na Kosovu.
– Teško je naći reči utehe… – započeo je poslednji oproštaj poručnik Zlatan Parlić.
– Iz rodnog sela otišao si u Vršac na obuku. Zbog potrebe službe, radi odbrane otadžbine, otišao si u oklopnu brigadu u Prištinu.
– Na prostoru Kosova i Metohije tvoja brigada izvršavala je i izvršava značajne zadatke za odbranu zemlje. Stanje na Kosovu zahteva dalju borbu za odbranu otadžbine. Prerana smrt te je zatekla na dužnosti vojnika na braniku naše zemlje. Tvoj lik nećemo nikada zaboraviti jer singa položio u najsudbonosnijem trenutku za Srbiju. Neka ti je večna slava i hvala…
Bila jednom jedna zemlja
Među pročitanim telegramima saučešća bili su i “izrazi iskrenog saučešća” predsednika Srbije Milana Milutinovića i načelnika Generalštaba VJ, Dragoljuba Ojdanića. A onda su odjeknuli počasni plotuni. Grudve mokre zemlje zatitrale su na kovčegu.
Duž dragačevskih livada razmileli su se ljudi. Pošli su kući u susret vesti da je generalni sekretar NATO pakta, Havijer Solana izdao komandu za napad na vojne položaje u SR Jugoslaviji.
U susret sutrašnje večeri kada su, na znak vazdušnih sirena, milioni Srba pošli u podrume…
Bila jednom jedna zemlja…
