Sećanje jednog mašinovođe: Bosna je plakala zbog “ćire”

Vozi turiste  Šarganom: Višegrađani dočekali "starca"

U stavu mirno stari železničar raportira:

– Kuća mi je pored trase stare i obnovljene pruge uskog koloseka. U njoj provodim penzionerske dane. Danju slušam pisak "ćirine" parnjače koja vozi turiste, a noću sanjam da vozim vozove. Položio sam za mašinovođu 25. septembra 1955. godine, a prvi voz sam odvezao Šarganskom osmicom sa lokomotivom 83-041. Ona je potiskivala, gurala drugu uz serpentine planine Šargana, bio je to voz 397. Ložač na lokomotivi bio mi je pokojni Miloš Rajak – do u detalje se seća Vićentije svog prvog radnog dana.

Mijadžević je davno prevalio osamdesetu godinu, ali pamćenje ga izvrsno služi. Seća se svakog datuma vezanog za život na železničkim šinama, datuma, proslava ili udesa i iskakanja voza sa pruge.

Sanja vozove: Vićentije Mijadžević

 

– Sećam se 1958. godine i proslave godišnjice bitke na Tjentištu kad je tamo dolazio Tito sa Naserom. Onda sam lokomotivu parnjaču sa ložačem Brankom Pecikozom vozio punih 76 sati. Lokomotiva je bila 83-009 – priča Mijadžević.

U tom intervalu Vićentije je popularnog "ćiru" vozio od Višegrada do Sarajeva, pa onda do Foče i vraćao se nazad.

– Kući sam došao posle tri dana, a taj sam mesec proveo na lokomotivi 359 radnih sati – priseća se Vićentije.

Sa bivšim otpravnikom vozova Radetom Futulom

 

Sa setom u očima stari železničar priča o putničkim vozovima koji su vozili đake, radnike, svatove, regrute, poslovne ljude, pijanice i barabe.  I došao je tužan dan za stanovnike sela i gradova koji su živeli oko pruge. Vest o ukidanju garavog "ćire" se obistinila. Stiže zadnji voz, a žene na njegovom dočeku i poslednjem ispraćaju ubrađuju crne marame.

– Bilo je i železničara koji su plakali. A ja sam poslednji voz iz Sarajeva dovezao 20. avgusta 1974. godine – kaže Vićentije.