Sebe vidim samo na čelu “orlova”!

Legendarni košarkaški as Aleksandar Đorđević u nedelju završava svoje prve pripreme sa reprezentacijom Srbije otkako je postavljen za selektora "orlova". Prethodno, suočio se s otkazom Novice Veličkovića, na šta je žestoko reagovao, da bi u intervjuu "Mocart Sportu" to ponovio i još jednom poslao jasnu poruku svima koji budu konkurisali za dres sa državnim grbom tokom njegovog mandata! Međutim, problem je bio druge vrste: Šta pitati čoveka koji je uradio više od svih, a ne čuti 100 puta ispričanu priču? Čoveka koji je bio šampion sveta i Evrope, "držao časove" pogađanja trojke u poslednjoj sekundi "preko čoveka", postao istinski sinonim "kraljice igara" u nekadašnjoj Jugoslaviji, Srbiji, na Starom kontinentu… Zato smo na početku razgovora na Kopaoniku sa selektorom Đorđevićem tražili, možda i nemoguće – da čujemo nešto novo o njemu!
– To baš i nije lako, a-ha-ha – nasmejao se Sale. – Mislim da niko ne zna priču kako sam se zaljubio u košarku… Listao sam sa šest-sedam godina neke stare foto-albume mog oca Bate. Na jednoj od crno-belih slika bio je on sa zavojima oko stopala, bos, na nekom turniru. Pao je sa vespe u Beogradu, pa nije mogao da obuje patike, nego je igrao bos i proglašen je za najboljeg aktera turnira! Onda sam rekao da i ja hoću tako. Inače, Bata je u Radničkom nosio broj sedam, a mnogi ne znaju da je to bio i moj prvi broj, takođe u Radničkom.
Jednu priču svi znaju, ali mnogo je verzija "istine". Da li ste zaista u Crvenoj zvezdi svojevremeno bili "otpisani" kao netalentovan, pa ste tako završili u Partizanu?
– Bio sam u Radničkom kod trenera Gorana Miljkovića Finca, ali klub više nije imao novca za mlađe kategorije, pa su zatvorili sekciju. Mi smo dve godine, kada sam imao 14-15 godina, trenirali na Crvenom krstu, čak i zimi, svake noći sa dve trenerke na sebi. Sećam se da smo prvo čistili metlama s terena sneg i vodu, mnogo smo treninga proveli bez driblinga, jer nisi mogao da vodiš loptu od svih tih bara. Kada smo završili tu sezonu, jednostavno, više nije bilo mogućnosti da treniramo. Ja sam 10 dana proveo u maloj bokserskoj sali na Radničkom, gde sa strane stoji samo jedan koš i ima ring. Tada sam sa ocem doneo odluku da s njim pređem u Crvenu zvezdu, u kojoj su tada odlučili da su na mojoj poziciji perspektivniji neki drugi dečaci. Sada, iz ovog ugla, shvatam da je ideja ljudi koji su koordinirali mlađim selekcijama Zvezde bila da izguraju dvojicu visokih i snažnih plejmejkera, s obzirom na košarku kakva se tada igrala, a to su bili Aleksandar Trifunović i Rade Milutinović. U tom periodu, na spoljnim pozicijama u prvom timu su bili Zoran Radović, Steva Karadžić, Boban Janković, Slobodan Nikolić, Bane Prelević i Srđan Dabić, koji je bio fenomenalan. Dakle, imali su mnogo malih plejmejkera koji su sa loptom znali sve i igrali su sjajno. Možda je to bio razlog što im nije bilo u interesu da razviju još jednog malog plejmejkera, šta znam… Posle tri dana sam otišao u Partizan, koji me je već tražio. Već posle mesec dana počeo sam da se skidam za prvi tim i to je jedina i cela istina.
Da li ste i kao igrač videli sebe u ulozi trenera?
– Uvek! Neki normalan put igrača na mojoj poziciji takav je da se posle "zbogom parketu" krene u trenerske vode. S druge strane, teren je naš comfort zone,
kako bi rekao jedan moj američki prijatelj. To je mesto gde osmeh ne silazi sa usana, osećaš se srećno i ispunjeno, to je strast i ljubav, i to je baš tako. Čovek mora da voli ono što radi, a ne da radi ono što voli.
Košarka u vaše vreme i danas deluju kao dva različita sporta. Sve je više tegova i fizikalija, sve manje "mozga"?
– Igra definitivno nije ista. Takva su i pravila, da ima manje vremena za razmišljanje, da oni igrači koji su atletski dominantni profitiraju. Ipak, uvek su prave i najveće zvezde oni momci koji na terenu razmišljaju, oni koji uz atletiku uključe i mozak. E, takvi donose titule i svi želimo da u timu imamo takve igrače.
Današnji košarkaši su drugačijeg profila u odnosu na vaše zlatne igračke godine?
– Ne znam, sada je sve drugačije… Drugačiji je i život.
Čini se da ih je često baš briga za sve?
– Da, tako nekako, slažem se… To je jedan aspekt i ne sme da se potceni, kao ni ljudi koji trenutno rade za njih. Za nas nisu radili menadžeri. U ono vreme dođeš kod predsednika kluba, sedneš, a on kaže: "Imam da ti dam ovoliko". Ti onda kažeš: "Evo ruke, hvala i doviđenja" i to je to. Dobijali smo polovna kola, stančić i 100 maraka u džepu da imamo pristojno da živimo. Tada smo igrali košarku iz potpuno drugih pobuda, s drugačijim ambicijama, na drugim nivoima. Na sreću ovih današnjih momaka, profesionalizam se toliko podigao da oni mogu da zarade za lep život i porodici i sebi, a tako bi i trebalo da bude. Znam mnogo bivših kolega, a i onih pri mera, koji nemaju dobar život, iako su bili vrhunski sportisti. Dakle, mnogo je dobro što je sport uspeo da dođe do tog nivoa.
Kao igrač ste ispunili praktično sve ciljeve. Gde vidite sebe kao trenera za pet ili deset godina? Na klupi Reala, Barse, CSKA?

– Uopšte ne razmišljam u tom pravcu, niti me to sada zanima. Voleo bih da mnogo dugo trajem na klupi Srbije, sa dobrim rezultatima i medaljama. Iskreno, najviše sebe tu vidim…
Odavno na klupi "orlova" niko nije trajao duže od četiri godine?
– Ma, dobro, to su i lični momenti, ambicije, volja i želja… Na klupskom planu sam ispunio sve rezultatske ambicije i nemam tu potrebu za promocijom ili popularnošću.
Da li ste kao igrač najviše mrzeli visinske pripreme?
– Nisam! Ne znam zašto, na planini smo uvek gradili srce i duh ekipe. Teško su nam padali treninzi, ali i dan-danas volim planinu, naročito Kopaonik. Nekako me cela ta širina privlači, a uz to sam i strastveni skijaš, tako da se na planini osećam baš slobodno.
Kada si objavio širi spisak, neki su se pitali zašto nema Ivana Paunića, Danila Anđušića, Marka Kešelja…?
– To su sve košarkaši koje pratimo, ali u ovom trenutku su drugi dobili prednost, što ne znači da pomenuti neće biti pozvani za neku sledeću akciju. Jako cenim Paunićev način igre i požrtvovanje, ali na njegovoj poziciji je prednost dobio Bogdan Bogdanović, koji će imati određenu ulogu. Sigurno da bi Ivan imao ulogu i uz Bogdana, ali iza Bogdanovića su neki drugi košarkaši koji dolaze. Anđušić je izuzetan šuter, igrao je u ekipi koja je imala mnogo lošu sezonu i nije se istakao i naigrao. Pre dve godine je bio u Bolonji, ali ni tu nije napravio ništa zapaženo. U svakom slučaju i dalje je interesantan. Kešelj je u reprezentaciji imao određenu rolu, ali je košarkaš koji je negde izgubio kontinuitet. Izuzetno je interesantan fizički. Međutim, na tom mestu će biti neki drugi igrači koji su, možda, malo bolji sa loptom u rukama i mogu da kreiraju u spoljnoj liniji. Nikome nisu zatvorena vrata, na svakom je da se nametne igrom i ponašanjem.
Stručni štab nikad zanimljiviji i duhovitiji: Muta Nikolić, Joca Antonić, Milan Minić, Neša Ilić…?
– Prvo, bila mi je ideja da uz mene budu ljudi kojima verujem, ljudi koje volim, cenim i poštujem, a istovremeno su vrhunski treneri. Potrebni su mi iskusni ljudi koji sami uzimaju svoje zadatke.
Samo vam nedostaje Nikola Lončar?
– Da, Loki fali, ali on će u Španiji biti uz nas. Biće jedan od naših saradnika u nekom PR-u, pošto perfektno govori španski i radi kao vaš kolega na televiziji. On je još jedan pozitivan lik iz naše košarkaške istorije, priključićemo i njega. Volim da oko sebe imam ljude koji su vedri, pozitivni i zrače, cenim takve ljude i volim s njima da razmenjujem mišljenja. Čini mi se da su i igrači došli na početak priprema sa velikom pozitivom, pa smo od početka morali malo da "spuštamo" atmosferu. Mislim da momci imaju veliki motiv, moja priča prema njima je da imaju ispred sebe jedan veliki zadatak, da u javnosti i svetu vrate sliku o srpskoj košarci na nivo koji po istoriji i kvalitetu zaslužuje. To ime je decenijama građeno. Svi moramo da poštujemo sport koji nam donosi hranu na sto, da iz tog velikog poštovanja imamo odnos prema dresu reprezentacije i igri koja mora da bude na maksimalnom nivou. Požrtvovanje, ambicija, želja, volja, osmeh, vedrina … pa se nadam da će i rezultat doći, iako on u ovom trenutku nije primaran. Zasad za tim imam samo reči hvale, pošto su momci odgovorili na izuzetan način – zaključio je Sale nacionale.