"Kad sam saznala za odlazak našeg velikog pisca Mome Kapora, osećala sam se kao da mi je otišao neko najbliži. Verujem da tako misle i njegovi drugi obožavaoci. Zato vam šaljem pismo koje sam mu dala sad davne 2005. i milo mi je da je znao šta mislim o njemu", piše nam Snežana i između ostalog kaže:
"O svom najomiljenijem piscu znam skoro sve. Rođen je u ‘evo dvora’ ili Sarajevu, u Aleksandrovoj broj 26. Kapori su iz sela Mirilovića, zadnja pošta Bileća. Otac Gojko i majka Bojana. Život mu je spasla majka Bojana za vreme bombardovanja Sarajeva i od tada ga gaji tetka. Grob njegove majke je u knjizi "Hronika izgubljenog grada".
Da sam znala da je siroče, odavno bih ga usvojila – pogotovo što je "lak za održavanje". Izmislio džins prozu i zauvek ostao gospodin u džinsu, što se ne bi moglo reći za one u lister odelima. (Još jedan dokaz da čoveka ipak čini odelo.) Senator republike Srpske.
Njegova dela su najbolje životne enciklopedije, od istorije celog sveta preko njegovog života, a najviše našeg. On ima čipove za svaku našu tajnu želju i misao kojih nismo ni sami svesni. On je Orvel naše psihe.
Završio je Treću mušku sa devet kečeva (kao i ja), čuvenu po uspešnim đacima. Kakvi li su tek odlični, kad su loši ovako uspešni? Otac dve kćeri od kojih je "jednu poslao na zapad, a drugu na istok, pa šta bude". Osećam da je jednoj ćerki dao ime Ana po Ani Karenjini. "Ima solidnu zalihu grehova." Za njega je pisanje "molitva za ljubav".
Akademski je slikar, koji u knjizi "Zapisi jednog crtača" daje intimnu i ličnu istoriju slikarstva. I tako saznajemo da u manastiru Morača, u crkvi Svetog Nikole postoji freska "Anđeo" lepša od čuvene "Svete Barbare" Jana van Ajka. Na pitanje policajca, posle ponoći u Briselu, kod koga je odseo, Moma je odgovorio: "Kod Van Ajka." I nije slagao.
Jedina stvar koja mi se ne sviđa je portret Bore Čorbe, inače patrijarha srpskog roka koji je napisao najlepšu molitvu "Pogledaj dom svoj, anđele".
Pamtim ga kao nosioca najlepšeg džempera crvene boje na Sajmu knjiga 1970. i neke. Ja sam imala džemper iste boje i okrenula sam se za mojim omiljenim piscem. Okrenuo se i on i idući tako zamalo da udarim u zid koji nisam videla. Rođen je u znaku Ovna, kao i ja, i samim tim mora da voli crvenu boju.
Momo bi bio savršeni gradonačelnik Beograda. Niko nije osetio duh Beograda kao on. Njegovo delo je uticalo na mnoge da pišu o Beogradu, kao Deroko, Tirnanić, Mirjana Bobić.
Samo kod Mome Kapora možeš naći "dva penzionera koja beže od infarkta", "ubistvo sa sarmicama", "čuveni srpski teror jelom", "tri deteta na jednu malinu" (kao dočaravanje siromaštva), "međugradske pesme", "saučesnika naše mladosti", "odlikovano pivo", "ljubavne parove koji se ogrću peskom i mesečinom"…
Ko bi sem njega pričao o đubretu i malom pramenu predratne lokne, pravi mali esej o igrama školice i šuge, kuvanju nostalgije, oralnoj utehi, umakanju u parfem "šanel" na ramenu lepotice, o ženama koje su pogrešile muža, ubistvu s penkalom, engleskom fajansu po kome jure viktorijanski lovci i lisice, o šoferu gospodaru putovanja, o psima avlijanerima…
Pisao je najpotresnije rečenice o ratu, da je "kosovski božur prva biljka izbeglica koju je video".
On ume da ispriča hiljadu priča koje već odavno znamo, ali koje nas oduševe i usreće tek kad ih čujemo od njega. On nije pisac klasi, jer piše o trivijalnoj stvarnosti, malim stvarima i uzdiže ih na nivo klasike. Ko bi se usudio da piše o mladom grašku, kajgani od mladog luka, pečenju rakije, a da ne bude dosadan?
Ko je najbolje osetio čežnju Beograđana za Beogradom kada se nađu u belom svetu? Ta čežnja se najbolje leči čitanjem njegovih knjiga, verujte mi na reč," piše Snežana Trivunac, preporučujući "čitanje Mome Kapora u slučaju depresije i nostalgije".
