Veliki je radoholik. Košarka i Crvena zvezda su njegov život. Saša Obradović (51 godina), nekada proslavljeni i trofejni košarkaš, danas trofejni trener, posle niza klubova u inostranstvu, koje je sa uspehom vodio, vratio se na Mali Kalemegdan kao prvi strateg tima, sa jasnim zadatkom koji i sam sebi postavlja za sve u životu – da bude najbolji.
I dok je kao plejmejker asistencijama i poenima terorisao protivnike i danas kao strateg ovaj rođeni Beograđanin ništa ne prepušta slučaju, a rezultati govore za njega. Tako je bio trener godine u Nemačkoj 2015, osvojio je titulu, četiri kupa, ima Kup Rusije, bio je šampion Ukrajine. Sve ovo, i te kako ga preporučuje za klupu Zvezde, koja se od odlaska Dejana Radonjića muči sa nalaženjem trenera koji će ostvariti konstantnije rezultate.
I Saša se vratio na oduševljenje navijača crveno-belih, i sigurno na dobrobit srpske košarke koja njegovim povratkom svakako dobija na kvalitetu i značaju. Njegova bogata trenerska biografija, kao i ljubav prema klubu jasan su signal navijačima šta mogu da očekuju. Obradović je bogato iskustvo sticao od Kelna preko Kijeva, Turova i Donjecka, do Albe, Lokomotive i Monaka.
Tako je sa timom iz Berlina imao četiri berićetne godine, a u sezoni 2014/2015. proglašen za trećeg najboljeg trenera Evrolige iza Pabla Lasa i Janisa Sfaropulosa. Izabran je i za najboljeg trenera Evrokupa 2018. pošto je sa timom iz Krasnodara ostvario istorijski rezultat i doveo ga do finala sa 20 pobeda, bez ijednog poraza, što nikome ranije nije uspelo. San mu se ostvario, pošto je radom zaslužio da se vrati i postane Zvezdin trener. Ono što je sigurno, “red, rad i disciplina” su njegov moto i način života još od kada je zakoračio u svet sporta. Zanimljivo, prve sportske “ljubavi” bili su fudbal i atletika. Iako je u igračkoj karijeri učio od brojnih trenerskih velikana poput Dude Ivkovića, Željka Obradovića, Karija Pešića, jedan od njegovih prvih trenera bio je legendarni fudbaler Vladimir Petrović Pižon. Da, pre košarke, Obradović se okušao u fudbalu, a onda i u atletici. Bio je uspešan u skoku uvis i udalj, ali je ipak košarka postala njegov životni poziv i put kojim korača do danas.
– Iz osnovne škole sam izašao sa 167 cm i malo neuhranjen, pa u dve godine porastao 25 centimetara, što je bilo bolno. U tom periodu sam hteo još, nije mi bilo dovoljno da igram samo za školu, pa sam otišao u BASK, igrao u beton ligi i onda kao kadet uspeo da dođem u Zvezdu – opisuje svoje košarkaške početke Obradović.
A u Zvezdi, ponovo “istorija”, jer je bio deo šampionskog tima Zvezde 1992/1993. koji je osvojio titulu u Jugoslaviji posle pauze od 21 godine, a proglašen je i za najboljeg igrača. Usledila je bogata karijera ovekovečena legendarnim zlatnim medaljama sa reprezentacijom Jugoslavije.
Od kada zna za sebe, veliki je borac. Ali, bez obzira na taj “fajterski” mentalitet, van terena on je velika dobričina koja u ljudima ne vidi zlo, već samo ono najbolje. To pokazuje i anegdota sa nedavno preminulim legendarnim navijačem Partizana Miroslavom Gajićem, Mišom Tumbasom, koju je Saša nedavno ispričao.
– Jednom kao tadašnji košarkaš Rima prevarim se i dođem na utakmicu Partizana. Sedi iza mene Miša Tumbas i celo poluvreme viče mi na uvo: “Aaa, gubim kosu, pi*ko ćelava.” Izađoh na poluvremenu pod pritiskom… Ali, bez Miše stvarno više ništa neće biti isto – prisetio se Obradović Tumbasove uobičajene šale na kojoj mu nije zamerio i koju će pamtiti.
