Iako su grobari želeli da “igra još malo”, Saša Ilić je rekao: Dosta! U 42. godini rešio je da “okači patike o klin” i posveti se nekim drugim stvarima. U fudbalu, razume se. Odlučio se za trenerski poziv. Trenutno je na klupi Čukaričkog. Tim s Banovog brda je prošlog vikenda upisao prvu “šesticu” otkako je Ilić na klupi. Legendarni Sale od sredine avgusta predvodi crno-bele. U devet mečeva, u njegovom mandatu, Čuka je poražen samo jednom, od Crvene zvezde, tri puta je igrao nerešeno, a pet puta se radovao pobedama.
Saša je tokom karijere navikao na trijumfe. U Partizanu se mnogo češće radovao nego tugovao. Patio je jedino kada je tim iz Humske morao da pruži ruku komšijama, posebno u mečevima koji su odlučivali o titulama, trofejima…
A put u Humsku krenuo je iz – Borče. Simbolično, ulica u kojoj je Saša odrastao, a gde i danas žive njegovi roditelji, “nazvana” je “Saše Ilića 22”. To je bio deo poklona od grobara, kad se radio mural, veći od čuvenog Totijevog u Rimu. Okolne zgrade “prekrečene” su u crno-bele boje.
– Hvala mojim grobarima za sve što su uradili. To je dokaz da smo imali ne dobar nego fenomenalan odnos svih onih godina dok sam bio u Partizanu – priča Saša Ilić za “Vesti”.
Ekspert za mali fudbal
Grobari poštuju Milijaša, kao i delije vas?
– Milijaš i ja smo dobri prijatelji. Poistovećuju nas jer je u poslednjih 20-30 godina jedino Nenad bio približno dugo u Ljutice Bogdana, koliko ja u Humskoj.
Kad smo već kod toga… Vaš rekord, od 873 utakmice u dresu crno-belih, teško će biti srušen?
– Voleo bih da što pre neko to učini. To bi značilo da Partizan ide u pravom smeru, da ne zavisi od prodaje fudbalera. Ipak, mislim da je to teško ostvarivo, da ne kažem nemoguće.
Kažu da ste mnogo dobri u malom fudbalu?
– Bio nekad…
Kako nekad, kada se još prepričava gol sa pola terena, u Zrenjaninu, pre manje od dve godine?
– Pa, dobro, jeste. Daleko od toga da sam loš! Mnogo volim i mali fudbal i sve što je vezano za sport. I stalno sam igrao. Kada sam bio mlađi, posebno u Borči, gde sam odrastao, stalno smo jurili za loptom. Mi nismo imali telefone već smo konstantno igrali neki sport. I košarku, ako možeš da dođeš do koševa. Nekada je u Borči postojao Vidovdanski turnir, na kome se okupljala elita. Kad smo imali 14-15 godina, obožavali smo da učestvujemo na tom turniru. Volim mali fudbal.
Traka od Tomića
Konstatovali smo da ste za Bogosavca, Stojanovića, Birmčančevića i još neke fudbalere, koji su igrali u Humskoj, ali nisu dobili pravu priliku, “jedini kapiten”. Ko je vama bio idol?
– Imao sam idola u Draganu Ćiriću, koji nije mnogo stariji od mene. Poznajem istoriju Partizana, roditelji su mi preneli znanje… Znam ko je bio Momčilo Vukotić, pa Miloš Milutinović i ova generacija ’66. i moj trener koji je radio sa mnom u mlađim kategorijama, Miša Radaković, tad je bilo normalno da neko ima 500-600 nastupa. To je bilo prirodno. Sve to poznajem, ali bez obzira na sve, ja sam imao idola u Draganu Ćiriću. Kad sam bio kadet, on je relativno mlad ušao u prvi tim. Bio je “monstrum” od igrača, najbolji sa kojim sam ja igrao.
Sa Ćirom sam mnogo dobar, igrao je u velikom klubu. To što je otišao direktno iz Partizana u Barselonu dokaz je da je vanserijski. Šteta je jedino što nije napravio bolju karijeru.
Sećate se kako ste postali kapiten?
– U Partizanu je bilo pravilo da traku dobije neki mladi igrač, iz njegove škole. Dobio sam je, kad je Ivan Tomić otišao iz Partizana. Pre njega, isto su prošli Albert Nađ, Dragan Ćirić… Hoću da kažem da nisam zbog kvaliteta zaslužio traku već zbog “pravila”. Moja sreća, ili nesreća je ta što sam se u tom klubu dugo zadržao. Kada si već sedam-osam godina tu, onda je logično da budeš kapiten.
Čuka odličan za mlade igrače
Saša je po završetku karijere bio selektor generacije 2004. Dve godine ste obavljali tu funkciju?
– Značio mi je taj poziv. Imam fenomenalno iskustvo, značio mi je rad sa tim momcima, a siguran sam da je i njima dobro došlo. Jedini žal je što zbog kovida nismo imali nijednu kvalifikacionu utakmicu, sve su bile prijateljskog karaktera, ili su bile odložene.
Usledio je poziv sa Banovog brda, prošlog vikenda i prva “šestica”?
– Čukarički je odlična sredina za mlade igrače. Dokaz su svi oni koji danas igraju fantastično u Evropi, poput Birmančevića, Stojanovića, Bogosavca… I sada u timu imam momke koji su, pre svega, kvalitetni ljudi i veliki fudbalski potencijal.
Sledi vam povratak u Humsku, za vikend, samo u drugoj ulozi?
– Mislio sam da se to nikada neće desiti, ali život je čudo. Biće, sigurno, mnogo emocija, ali ću se truditi da ih potisnem. Igrači moraju da budu u prvom planu – zaključuje Ilić.
Neko ne radi kako treba
Ko je trenutno najveći talenat srpskog fudbala?
– Ima ih mnogo. Mi smo vrlo talentovana fudbalska nacija, ima odličnih fudbalera. Problem je što se u tom prelaznom periodu mnogo igrača izgubi. Zašto je to tako, ne znam. Nisam dovoljno kompetentan. Isto tako, ne dozvoljavam da neko kaže da u Srbiji nema više talentovane dece. Ima! Ali verovatno neko, počev od nas trenera, preko ljudi u upravi, ne radi kako treba.
Turska posle Humske
Gde vam je posle Partizana bilo najlepše?
– U Turkoj – bez razmišljanja će Sale. – Posle Turske sam igrao u Austriji, pre toga u Španiji, malo i u Grčkoj… To su zemlje koje donose određeni kvalitet jer si upoznao neke nove kulture, narode… Najbolje je bilo u Turskoj, a s ove tačke gledišta, napravio sam grešku što nisam ostao tamo. Ali, na greškama se uči.
Real je imao najbolji tim
Real Madrid je u susretu sa crno-belima, u Ligi šampiona, imao tim kakav se neće ponoviti. Iako neki za današnji PSŽ kažu da je “drim tim”, čini se da je neuporediv s ekipom čiji dres su nosili Figo, Zidan, Karlos, Ronaldo, Zidan… Saša Ilić je promašio “šansu života”, Madriđani su napustili teren u Humskoj neporaženi.
– Nisu njih bez razloga zvali “galaktikosi”. U tom trenutku, Real je bio najbolji na svetu. Ipak, to su najlakše utakmice jer nemaš šta da izgubiš. Neko nema ni priliku da igra protiv takvih “monstrum” igrača, a ti imaš priliku i da ih pobediš. Publika je, kao i obično, bila neverovatna u tom susretu. Nosila nas je.
Božur bio fantastičan
U Borči je bilo dosta fudbalera, poniklih, ili prošlih kroz ovaj kraj, koji su ostavili trag u jugoslovenskom, odnosno srpskom fudbalu. Danas često u naselju s leve obale Dunava može da se sretne legendarni fudbaler Borca, Božur Matejić.
– Zaista je u Borči bilo mnogo sjajnih igrača. Božur nije bio odličan već fantastičan. Kao klinac sam obožavao da igram fudbal sa njim.
Nervoza zbog Zvezde
Po Borči se pričalo da je otac Milan bio prilično nervozan one noći kad je Zvezda trijumfovala u Bariju?
– Tata je zagriženi navijač Partizana, kao i ja, ali poštujemo crveno-bele. Sve što radim, poneo sam iz kuće. Imamo mnogo prijatelja koji navijaju za Zvezdu i poštujemo njihov izbor. Jednostavno, mnogo se više radujemo uspesima tima iz Humske. A da je bilo nervoze – bilo je.
