Saša Buđevac, arhitekta i književnik: Stvarnost je jača od mašte

Lična arhiva

Ja sam arhitekta i imam produbljeno razumevanje prostora. Naravno da sam svestan univerzalnosti, mada mi ona nije bila cilj niti sam namerno to radio. I svi ti slojevi se sami spontano razlistavaju. Nekih sam svestan, a neke čitaoci sami učitavaju ali me retko iznenade. Dešavalo mi se da u literaturi osetim hinjenu univerzalnost, onu sa predumišljajem.  Meni to uvek bude banalno, kaže u intervjuu  arhitekta i pisac Saša Buđevac, koji se upravo oglasio novim romanom “Trianglađani”.

Reč je o delu koje predstavlja napetu duologiju o ljudima sa margine, koje ujedinjuje čudnovati splet okolnosti. Trilerski zaplet čitaoca duhovito vodi kroz misteriju nestanaka romske do lova na knjigožderca, uništitelja ,”Dnevnika Ane Frank” u bibliotekama. Prema mišljenju kritike, konačno se pojavio srpski krimić koji parira etabliranoj nordijskoj školi.

Saša Buđevac  je rođen 1961. godine u Nišu. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1984.  O njegovom doprinosu arhitekturi  svedoči i činjenica da je za svoj rad dobio gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji za arhitekturu, enterijer, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. Kao arhitekta, ušao je  u leksikone i enciklopedije pre četrdesete. Upravo njegov objekat je ušao u izbor najznačajnjih u srpskoj arhitekturi u prelomu vekova.

Na književnu scenu Saša Buđevac je kročio najpre  pod pseudonimom Konstantin Keleš,  objavivši 2012. knjigu ,”Prirodni zakoni Sime krojača”- Kao Aleks Baldman potpisao je zbirku priča ,”Faking Storiz” (2014), a svojim imenom I prezimenom, Saša Buđevac se po prvi put oglašava romanom, “Zli flipper I njegov šegrt”, nakon čega je usledio  upravo objavljen roman “Trianglađani”. Roman je objavljen u izdanju Niškog kulturnog centra, u ediciji “Tragači”

Svoju biografiju naš sagovornik smatra potpuno običnom, dosadnom čak.

– Čudno je što sam završio jezički smer, pa studirao arhitekturu u Beogradu. Diplomirao prvi u generaciji i to u roku. To inače nije bio običaj. Tada se arhitektura dugo studirala. Meni se žurilo da se vratim u Niš, skinem ocu sa grbače. Te metrople nisu za mene. Nisam spreman da dva sata dnevno sedim u prevozu. Ja to radije činim u nekoj bašti, ili kafiću. Otac mi je arhitekta, ja sam arhitekta, sin arhitekta radi sa mnom, ćerka mi je na masteru iz arhitekture u Parizu. Oni će biti uspešniji i od oca i od dede. Vidi se već. Srećno oženjen. Žena mi je hirurg.

Kako ste iz sveta arhitekture iskoračili, zakoračili u svet književnosti? Možete li da se setite kada, kako, šta je bilo presudno za  tu Vašu odluku?

-Naravno da se sećam. Tačno znam dan i trenutak kada sam počeo da pišem. Koju verziju želite? Mističnu, dramatičnu, romantičnu? Da skratim: nije me u pisanje gurnula ljubav prema literaturi koju sam imao od detinjstva, niti iskustvo bliske smrti. Istina ume da bude prilično dosadna. Zašto sam počeo da pišem? Nisam se setio ničega pametnijeg kako da zabavim sebe. Drugi idu na pecanje, ja tako.

Kako projektujete arhitektonska  zdanja a kako roman? Da li je teže za Vas prvo ili drugo?

– Kad imate um koji ima stalnu potrebu da nešto pravi, ne samo da imate potrebu da stalno nešto stvarate, nego imate i potrebu da stvarate u više disciplina. Da sam imao više sreće snimao bih i igrane filmove. Snimio sam mnogo televizijskih emisija o arhitekturi, pravio radio emisije… Arhitektura je likovna umetnost, a ja pišem u slikama. U svakoj mojoj pripovesti se pojavi neki metafizički prostor na kome insistiram. U “Zlom fliperu” je to podrumska prostorija za ispitivanje u policijskoj stanici, fantomska “četvorka”. Neko reče da je stvaranje za nekoga razapinjanje na krst, a za nekoga večna radost života. Imam zadovoljstvo u obe stvaralačke discipline. Znate, ja sam verovatno jedan od retkih preduzetnika koji pišu. Nisam zaklonjen u hladovini neke biblioteke, ili uredničke pozicije, pa da imam obavezu da povremeno nešto napišem, jer sam, pobogu pisac. Potpuno sam slobodan, koliko slobodni umetnik to može biti. Imam sopstveni arhitektonski studio i živim od posla na slobodnom tržištu. i kad nema posla, ja ga izmislim. Nisam odgovoran nikome. Pišem jer je to meni zanimljivo.

Kako je nastala Vasa nova knjiga “Trianglađani”?

– Ja imam problem sa povećanom osetljivošću za slike i ljude. Prosto mi se zalepi neki prizor ili čovek koga srećem na ulici i to počne da me proganja. Onda mi bude lakše da o tome nešto napišem i tek se tako oslobodim. Ovde je sve krenulo od “Sakupljača”. Sretao sam ga u kraju i postao mi je intrigantan. Onda je njegov lik povukao druge. Kada je krenulo sa “cepanjem Ane Frank” opsesivno sam pratio u medijima sve što se događa oko toga. Proganjalo me je pitanje zašto? Ludilo mi nikada nije dovoljo objašnjenje. Nekoliko godina sam se odupirao toj temi jer veliki rizik baviti se njom. Nisam izdržao.

Vasa “Triangla”, taj mali kosmos u kojem obitava svet tvorite pak od onoga što Vam je pod rukom, okom.. Nemoguće je ne prepoznati da je reč o gradu u kojem živite i stvarate, a opet, priča je u korenu toliko univerzalna, da se Triangla može smestiti gotovo bilo gde na zemljinoj kugli.

– Triangle i postoje u više gradova Srbije i svuda po svetu kao spomenici razvoja železnici u drugoj polovini 19. veka. Mi vazda hodamo po metaforama i gledamo u njih. To je samo pitanje perspektive. Svi prostori u mojim romanima su metafizični: triangla, Kafe-z, Aleksandrijska biblioteka…

Ovaj roman predstavlja  Vaš književni iskorak po mnogo čemu, konačno i po žanru.

– Sve što sam do sada napisao imalo je trilersku potku osim “Faking storiz”. To je žanr koji meni odgovara mada se u literaturu preselio iz kinematografije što mi takođe godi jer sam čovek koji misli u slikama. Nekada je ta struktura jasnija, nekada manje. Ja skoro uvek imam želju da napišem krimić, ali se usput tu svašta nahvata. Nekada mi je triler samo izgovor da bih napisao nešto drugo. Kao nekakva himera: kosti su joj jedno, a meso nešto sasvim drugo.

Izvajali ste čitavu galeriju živopisnih, autentičnih likova. Napominjete to u uvodnom delu već, većina njih zaista i postoji u realnom  životu.

– Neki likovi su autentični, ili domaštani na osnovu pravih ličnosti. Neki su potpuno fiktivni. Dešavalo mi se da na ulici pokažem ženi čoveka. „Vidi ovog! Ovo je Sakupljač. Ili, “povom sam napravio Bibija”, a oni jadnji ljudi, nemaju pojma da su se našli u romanu. Desilo mi se da čovek po kome je lik napisan sebe ne prepozna pri čitanju što je verovatno dobro. Možda im ne godi da postanu literarni junaci? Kad bi se snimao film o njima, svi bi voleli da ih glumi Bred Pit, ali teško. Iznenadili bi ste se da su neki potpuno fantastični događaji zaista odigrali. Činjenica je da mašta ne može da se dobaci do stvarnosti. Mašta funkcioniše po pravilima, jer živi u umu koji ima svoje limite, a život nema to ograničenje pa stalno iznenadjuje. Naravno da je moguće odrediti odnos fikcije i stvarnosti u “Triangladjanima”. Kažu da je tajna kada samo ti znaš, a priča nije ono što sam napisao, nego ono što sam sakrio u njoj.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom kada je arhitektura u pitanju?

– Znate, imam gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji za arhitekturu, enterijer, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. I time sam se bavio nekada. Kao arhitekta, ušao sam u leksikone i enciklopedije pre četrdesete. Moj objekat je ušao u izbor najznačajnjih u srpskoj arhitekturi u prelomu vekova. Sve ozbiljnije publikacije koje se bave savremenom sakralnom arhitekturom me pominju.  Slučajno sam pronašao moje ime u nekoj stručnoj monografiji u izdanju Cambridges Cholars Publishing. Ipak, imam jednu kuću koju posebno volim. Nadam se da ću tek napraviti svoj najveći uspeh i u arhitekturi. Ima vremena. Važno je da nije preterano dosadno.