U jednom od dnevnika, nekadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman je opisao kako je doživeo smrt Josipa Broza Tita, 4. maja 1980. godine.
Tuđman je bio prvi predsednik Hrvatske, a u mladosti se trudio da se približi sportu kako bi došao do moći – kao ambiciozan vojni kadar, postao je generalni sekretar JSD Partizan 1954. godine, četiri godine kasnije je postao predsednik SD Partizan, na funkciji je ostao tri godine.
Zbog toga je već decenijama deo velikih navijačkih “prepucavanja” između navijača Zvezde i Partizana, a koliko se trudio da sport iskoristi za nacionalističku propagandu, svedoči i istorija Dinama iz Zagreba – Tuđman je promenio ime kluba u Kroacija Zagreb, kako bi se distancirao od komunističke prošlosti.
Ipak, jedna epizoda iz dnevnika se posebno izdvaja, kako je Tuđman doživeo Titovu smrt, a preneo je detalje i Večernji list.
– Oblačno, prohladno. U šest sati pošao sam u Maksimir na utakmicu Dinamo – Željezničar. Na putu radio vest: u popodnevnim satima stanje se pogoršalo i postalo opet kritično. Zaključujem: obistinjava se predviđanje da će po praznicima objaviti kraj… Otklanjam razmišljanje: šta će to značiti; uopšte i lično… Gledamo utakmicu, živa, zanimljiva, dosta prilika pred jednim i drugim golom. Igralo se negde 28 minuta, kad mi mladić pored mene šapne “Tito je umro”! “Kako, odakle Vam?” Neko malo šuškanje na tribinama, pa onda na službenim klupama pored igrališta, ide sudija Maksimović i igrači prema delegatu i trenerima, nešto se objašnjavaju, a potom počinju napuštati igralište… Znači – umro je!!
Bila je potpuno drugačija scena u odnosu na onu iz Splita, gde su igrači Crvene zvezde i Hajduka zajedno na centru stajali, odajući počast Titu.
– Već je deo igrača bio u tunelu kad su preko razglasa objavili vest, pa da se zbog toga utakmica prekida, pozvavši da se minutom ćutanja oda počast… Potom, na zapadnoj tribini neka je budala uzviknula neku krilaticu (čini mi se: “drugovi moramo biti budni”), a na jugu gde je bila vojska, nešto u vezi s Jugoslavijom, a potom se svet u muku i tihom razgovoru počeo razilaziti… Nije se videlo nekih potresenih lica, ali zabrinutih – da, a bilo je i osećaja olakšanja: i to je gotovo, a i onog “šteta za utakmicu, ovu i one druge, čuli smo da je Zvezda povela u Splitu protiv Hajduka, čulo se prigušeno: mogli su pričekati sat-dva. Tako sam eto doživeo spolja tu istorijsku vest. Iznutra bio sam prazan. Vozeći se sâm kući, razmišljao sam o neizvesnostima koje nas mogu snaći. Spreman sam na sve.
