Ali sada, deceniju pošto je Čile doživeo svoje „ekonomsko čudo“, Santjago uklješten između snežnih Anda i mora postaje naelektrisani grad kontrasta. Sa bujnim novim parkovima, obnovljenim delovima grada u kojima cvetaju Beaux-Arts (Lepe umetnosti) i ogromne galerije, sa kafeima grupisanim oko „Santhentna“ – uzvišenog finansijskog centra, grad postaje potpuno nova metropola o kojoj Neruda nije govorio.
Uporedo sa proslavljanjem dva veka postojanja Čilea sledeće godine, njegova prestonica preživljava urbanistički master plan izgradnje novih muzeja, renoviranja fontana i drugih gradskih znamenitosti u kojima bi trebalo da uživaju svi oni koji dođu na proslavu.
Poseta Santjagu mogla bi da otpočne od rodnog mesta grada, Place de Armas, koju je 1514. godine osnovao konkvistador Pedro de Valdivia. Trg, okružen palmama, neorenesansnim građevinama i katedralama u kolonijalnom stilu, u svako doba dana vrvi od propovednika, uličnih izvođača, golubova, šetača. To je i pravo mesto za poetioca da se ubaci u ritam grada.
Posle ispijanja ljuto-kiselih koktela na Placi de Armas lagano treba produžiti ka Belavisti, boemskoj četvrti prepunoj restorana, galerija, prodavnica i barova, gde studenti, umetnici i intelektualci uživaju u opuštenim večerima. I Nerudina kuća i muzej La Šaskona se nalaze u ovom kraju.
Bez obzira gde ste večerali i kada ste završili, u Santjagu se u svako doba može reći da je noć tek počela i da je vreme za odlazak na žurku. Grad doživljava procvat noćnih barova i diskoteka, ali i pored toga čini se da sveprisutne salsoteke privlače skoro svakoga. Osnovno ravilo je: što je sala tamnija i zavučenija pod zemlju, to je provod bolji.
