I tako Mića dočeka da dođe na naslovne strane tabloida kao megalažov, megalopov, mega ovo, mega ono, tzv. novine su puštene sa lanca, drži gaće, prezimenjače. A, do juče je bio ugledni rektor, sve dok, među ministre zalutali, izvesni Verbić nije na njega sasuo kofu govana.
Presuda je izrečena: U ime naroda, Mićo, ti si plagijator!
Što nikad, brat bratu, nije ni dovođeno u pitanje, znali su i vrapci da je dužina studiranja na Megatrendu bila direktno proporcionalna količini para i da je to bila sprdnja, a ne univerzitet. Da su ministri prosvete, redom, predavali za debele koverte baš kod Miće, a zauzvrat je Megatrend dobijao titulu akreditovane i cenjene obrazovne ustanove.
Smrducka mi da je Mića obešen da ne bi visio njegov doktorant, pazi sad: MINISTAR POLICIJE!, Nebojša Stefanović, čovek sa nadimkom čije pominjanje podleže Zakonu o štampi, te ćemo ga preskočiti.
Neša je jednom bgd nedeljniku, na pitanje o spornom doktoratu, rekao da će na "te gluposti" odgovoriti samo jednom, jer mu ne pada na pamet da time zamara svoj ionako brigama opterećeni mozak. Što može samo u Srbiji, brale. Samo u Zemlji šešira i Nodijevoj Zemlji igračaka prvi među čuvarima zakona može lakonski da pređe preko teških optužbi. I nikom ništa.
Ako sada nikom ne bude odgovarao, možda mu jednog dana padne na pamet da strelja sto kritičara za jednu javnu kritiku, a pedeset za komentar na Fejsbuku.
Premijer, naravno, ima preča posla nego da se bavi, citiram, najgorom budalaštinom koju je čuo u životu, a to je da je Neša dr plagijator. Premijer samo što se nije zaplakao kad je shvatio da ga Angela u Berlinu nije sačekala sa prutom, kao svakog nevaljalog đaka, nego ga je pomazila i pohvalila pred celim razredom.
Ej, himna! Ej, počasni vod! Ej, narode, gledaj šta je savezništvo, sto godina takve ljubavi Srba i Šva…, Nemaca nije bilo! Kad te neko tako dočeka, šta možeš da mu odbiješ?
Ništa.
Kod premijera je sve grandiozno: njegov mandat napadoše hiljadugodišnje poplave, za njegovog vakta oborismo rekord u prijateljstvu sa jedinim iskrenim neprijateljem, strepim da nas ne strefi neki požar, kakvog nije bilo još od Nerona i starog Rima.
Jedino se Toma nešto inati. Dok premijer ubeđuje Angelu da nas na putu ka Evropi neće sprečiti beznačajnosti kao što su Kosovo i Rusija, predsednik se kočoperi sa Lukašenkom, voda ga po Beogradu, ne briga ga što je Brisel beloruskog kolegu metnuo na crnu listu.
Drug Toma udario u totalno nesvrstavanje, a udarile i ove vrućine, pa čovek više ne zna da l’ se šef države šali, da l’ mu nije dobro, ili stvarno misli to što priča. Za razliku od premijera, koji je Pink promovisao u državnu televiziju (a tamo ima jednog koji se, pre svakog Njegovog gostovanja, vazelinom namaže od glave do pete), predsednik, eto baš iz inata, otišao je na konkurentski RTS da narodu obznani kako planira da bude novi Tito, jer je Tito bio mangup, baja, svima je zavrtao uši, a opet uspeo da bude nesvrstan.
Kao što je Angela sakrila vaspitni prutić od premijera, tako je valjda i Toma negde na tavan zabacio glogov kolac kojim je jurišao na Kuću cveća, gde prema subnorovskom predanju počiva doskora najveći sin naših naroda. Doskora, jer se pojavio hiljadugodišnji premijer, a ova zemlja, kako bi rekli u vesternima, premala je za dva giganta.
Toma je sa glogovog koca prešao na maslinovu grančicu, premijer iz magareće u klupu za odlikaše, Nemci su nam postali saveznici, knez Pavle radosno klikće iz kripte na Oplencu, samo se Gavrilo, mladobosanski namćor, nešto mršti.
Ne miriše mu, kaže, na dobro…
