Majka je opisuje sa "dobrica" i dodaje da se sa kćerkom nikad ne svađa, na šta je Aleksandra ispravlja:
– Svađamo se kada sam ja u pravu. Kad se majka iznervira, kažem joj "udahni, izdahni, smiri se". Tako radimo u streljaštvu. Dečka nemam zbog mnogo obaveza u streljaštvu i školi. Htela bih na Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. i zato sam maksimalno posvećena treningu. Hoću i da na Sorboni studiram pravo!
Oružje i rat mrzi, kaže, "kao svi normalni ljudi" i, kad bi mogla, zabranila bi oboje. Zašto je onda izabrala streljaštvo?
– Verovatno zbog dede Francuza. Radio je u Žandarmeriji, imao pušku, pištolj i veću desetoj godini znala sam šta hoću. U 12. sam se upisala u klub i – izabrala pištolj.
Član je Sportskog društva Alzaz de Banjole. Tu je i brat Dimitrije (15), talentovani košarkaš.
– U Francuskoj sve ide iz džepa roditelja – oprema, pištolji, meci, klupske pripreme i putovanja. Samo je takmičenje za reprezentaciju o trošku države – objašnjava Aleksandra.
Sluša mama Vesna, pa govori:
– Tako talentovanom detetu bila bi grehota ne platiti, moramo da je podržimo. Subotom i nedeljom na treningu je po devet sati, a tokom nedelje su škola i učenje, pa i do tri sata posle ponoći.
Aleksandra je išla je i u Moskvu na kvalifikacije za juniorske Olimpijske igre u Kini.
– Moj rekord je 376 krugova, postignut u slovenačkom Rušeu. Teško je rekord ponoviti, a ja hoću još bolje. Streljaštvo je težak sport, pa je preporučljivo da se posle nadmetanja što više družimo. Lepo je i kad obilazimo gradove u kojima se takmičimo. Čitam i pišem ćirilicu pa mogu u Srbiji i Rusiji francuskim drugarima da budem vodič i prevodilac. Ide to sve na engleskom, ali im dođem kao dodatak, šlag na tortu. Kad me Francuzi pitaju da ih uporedim sa slovenskim narodima, otvoreno im kažem da su oni iz mog porekla više otvoreni, veće nam je srce…
Druženje sa Srbima– Poznajem Jasnu Šekarić, Zoranu i Jelenu Arunović, Andreju Arsović, Bobanu Veličković, trenera Partizana… Upoznali smo se za vreme EP u Kovilovu. Mnogo mi je drago što smo "isti", a i njima. Na takmičenjima me prihvataju kao Srpkinju – priča Aleksandra. |
O svojim opredeljenjima priča ovako:
– Oblačim se sportski, mada volim i drugačiju odeću. Gurman sam, ali na svoj način. Volim Cecu, Sašu Kovačevića, Elitne odrede… Volim sve moderne pesme sa ritmom. Kod kuće se sluša francuska i srpska muzika. Htela bih da pohvalim tatu, naučio je srpski.
Treningom je Aleksandra naučila da nacilja i – pogodi, a u razgovoru, dok maše svojim prekrasnim dugačkim trepavicama, otkriva namere:
– Svaki moj napor i misao upravljeni su prema istom cilju: Sorbona i Rio 2016!
