Emil M. Sioran bio je rumunski filozof i esejista; cinik posebne vrste. Veći deo života proveo je povučeno, poznatiji kao prijatelj Samjuela Beketa, nego kao slobodni mislilac; za razliku od svog prijatelja, postojanje “Godoa” nije dovodio u pitanje – njega je krivio za sve, smatrajući da je život apsurd na koji smo se navikli.
Rođen je 1911. godine u selu Rašinari, koje se, kao i čitava Transilvanija, nalazilo u sastavu tadašnje Austrougarske. Po završetku gimnazije u Sibinju, studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Anriju Bergsonu.
Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom “Na rubovima očaja”, objavio je 1934. godine i za nju dobio nagradu namenjenu neafirmisanim mladim autorima.
Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibinju, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, nakon čega napušta domovinu u koju će se samo jednom nakratko vratiti 1940-41. godine.
Odlazak u Francusku za Siorana predstavlja prekretnicu i u ideološkom i u književnom smislu. Za sobom ostavlja mladalačko koketiranje sa fašizmom i nacizmom (ozloglašena knjiga “Transfiguracija Rumunije” iz 1936.) i uči francuski jezik na kome će napisati sva svoja najvažnija dela.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, objavio je više knjiga eseja, zapisa i aforizama: “Kratak pregled raspadanja” (1949), “Silogizmi gorčine” (1952), “Istorija i utopija” (1960), “Pad u vreme” (1964), “Zli demijurg” (1969) i “O nezgodi biti rođen” (1973), od kojih je većina prevedena i na srpski jezik.
Iako njegova filozofija odiše pesimizmom, a centralno mesto zauzimaju teme kao što su “otuđenje, apsurd, dosada, uzaludnost, propadanje, tiranija istorije, vulgarnosti promene, svest kao agonija, razum kao bolest” (Vilijam H. Ges), Sioran je znao da kaže: “Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio.”
Umro je 1995. u Parizu u 84. godini života.
