Na granici Like i Dalmacije, oko izvora čuvene reke Zrmanje, danas se čuje još samo poneki ljudski glas. Od sela koja su vrvela ljudima i dečjom grajom mahom odzvanjaju dozivanja životinja ili puščani hici lovaca.
Mnoštvo sela je potpuno opustelo, a kada se zađe po zaseocima, tužna slika porušenih kuća najviše podseća na groblja gde krovovi štrče kao krstovi.
Sve zaraslo u korov
Prava groblja u ovim mestima odavno su obrasla u korov. Među onima koji ne posustaje da se iznova vraća svom pustom zavičaju je Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske.
Obiđe svoju kuću, a zatim i stare iz okolnih sela.
Ono prvo čini da bi nahranio dušu, a ono drugo da bi i ti ljudi prozborili sa nekim.
– Tokom leta i ima ljudi. Sjate se prognani sa svih strana sveta da zapale sveće na grobove svojih predaka, unucima pokažu odakle su im pradedovi ili se prisete detinjstva. Ali odavno ovde više nije njihov dom. Rasuti su od Amerike do Australije žive od sećanja. Sve da se neko od njih i odluči da u ovim zimskim mesecima poseti svoj zavičaj teško da će uspeti ukoliko nema dobar automobile sa pogonom na sva četiri točka. Deset kilometara puta koji je sagrađen još u Austro-Ugarskoj, u 19. veku, a koji vodi iz Prljeva i Pribudića do Bendera i mosta Čupković, više apsolutno niko ne održava. Pri kiši ili snegu postoje deonice koje je nemoguće proći. Ranije su pred izbore dolazili političari da obećaju sve i svašta, ali i njih je sve manje. Retko ko se osmeli na ovo putešestvije – ogorčen je Budimir.
Ironično kaže da jedini koji se poslednjih decenija iskreno dive ličkoj i dalmantinskoj lepoti – strani lovci.
– Mahom Italijani. Oni su kupili koncesiju za lovište i redovno dolaze preko zime, sa raznih strana. Love srne, divlje svinje, zečeve… Jedino što ne love su vukovi i medvedi. Oni su zaštićena vrsta i plaćaju se ozbiljne kazne ukoliko se odstrele. Eto, vukovi trenutno u ovom delu Hrvatske imaju mnogo više prava i slobode od prestalih Srba – gorko primećuje Budimir i dodaje da zbog tih zabrana, meštani imaju ogromnih problema jer vukovi sve češće napadaju stoku.
– Jednom čobaninu, Žabetiću iz Bosne, koji je izbegao u Slavoniju, a sa svojim stadom ovaca stigao sve do Tromeđe, vukovi su preklali pedesetak ovaca. Otišao je u opštinu da se žali, a oni su mu iskreno rekli da se ne nada bilo kakvoj odšteti. Rekli su mu da mu je umesto da tuži državu pametnije da se vrati tamo gde nema vukova.
Preostalim Srbima u ovom delu Hrvatske je potpuno svejedno. Svikli su kroz vekove da s vukovima i medvedima dele i dobro i zlo. Ranije su barem bili zaštićeniji od njih. Eto, i to se promenilo.
Samoća i glad
U zaseoku Šijani godinama unazad jedini je stanovnik Petar Šijan.
Davno je ušao u devetu deceniju, a gaji ovce i koze da bi preživeo i samoću i glad.
– Napunim dušu kada mi dođe porodica ili neki komšija od pre. Ispijemo po rakiju da nas i ona podseti na godine kada je ovo bio jedan od najbogatijih krajeva. Kada gosti odu, ja još nekoliko dana ostavim čašice i flašu na stolu. Sve se nadam da će još neko svratiti, pa i slučajno, da je planetu promašio – smeje se ova starina.
U obližnjem Ruištu, živi Jovica Matijević. Daleko je najmlađi od preostalih Srba pa se smeje da “popravlja statistiku”.
On trenutno drži najviše krava i ovaca u celom kraju i tako se uklapa u statistiku “održivog povratka”.
I on kuka na činjenicu da je sve teže doći ili otići iz ovog dela Tromeđe.
– Postoji taj put koji i najmanja kiša pretvori u zabran. Otuda nas više vukovi i međedi nego doktori ili političari. Ranije su i dolazili, obećavali da će nam biti bolje. Valjda su pričali za sebe i valjda im je stvarno bolje – kaže.
Milojko Budimir objašanjava da su za prognane Krajišnike, posle tri decenije od kraja rata sve nade da se nešto može promeniti – pale u vodu.
– Ne dolaze ljudi manje samo zbog toga što nema puta. Gledaju vesti, čitaju, a malo-malo, eto, privelo nekog povratnika. Sad je dovoljno da neku zavičajnu pesmu postavite na društvene mreže pa će vam zatvoriti jer vređa osećanja većinskog naroda. Valjda misle na Hrvate, jer u ovom delu Hrvatske većinsko stanovništvo su vukovi. Ne znam da li i kurjacima njima smetaju naše pesme – kaže ogorčeno Budimir.
Izbori sledeće godine
Objašnjava da će u Hrvatskoj sledeće godine ponovo izbori i da će se Srbi boriti za zagarantovane glasove u Saboru.
– Sumnjam da će ovima ljudima iko doći, ali barem preko televizije mogu da čuju nova obećanja. Ona ranija niko više ne spominje. Doduše, onaj ko je nije imao struje ni danas ne može da čuje da je i nadalje neće imati. A oni što su bez puta se i ne nadaju da bi im neko došao da išta obeća. Što bi zbog obećanja rizikovao kvar na svom automobilu – kaže Milojko Budimir.
Koren drveta
U susednom Pribudiću, sestre Koviljka i Milka Škundić čuvaju “koren drveta”.
Kažu, nemaju pravo da napuste nešto što je bilo njihovo vekovima unazad. Ako i one odu, to drvo će pasti. Ko će posle svedočiti da je tu bio Srba.
– Imamo dve krave i to nam je dovoljno. Pravimo sira dovoljno da ima za nas i da se i proda ako se ko od prognanih zaželi onog našeg, pravog – pričaju.
Samo drenjine i šipak
Nekada poznati zemljoradnički kraj, ovaj deo Hrvatske bi danas mogao da se iskoristi za filmove o džungli.
– I dok država daje barem neke subvencije za stočarstvo, poljoprivreda je skroz zamrla. Nema više ko da obrađuje njive, pa su uveliko zarasle u korov, šikaru i šipražje. Rastu drenjine, trnine i šipak. Njima ni “Oluja” nije mogla ništa. Preostali meštani je koriste za čajeve i sokove jer ni ove plodove niko ne otkupljuje – kaže Budimir.
Pruga bez putničkih vozova
Milojko Budimir kaže da je najveća ironija što ovim delom Hrvatske uredno saobraća železnički saobraćaj.
– Prolaze brzi i teretni vozovi. One putničke niko više i ne spominje. A i što bi kad više nemaju koga da prevoze. Valjda i škola zato nikada nije obnovljena. Šta će obnavljati nešto pa da se ljudi vrate sa decom – kaže Budimir.
