Samo neka stigne živ

0

 

Milorad Vučelić

Pet puta sam bio u poseti u zatvoru Sheveningen i jednom bio u publici na suđenju pred Haškim tribunalom. Sudnica je mala i stešnjena mada u televizijskim prenosima izgleda znatno drukčije i prostranije.

 

 

Još je, naravno, teskobniji deo zatvora u Sheveningenu predviđen za posete i razgovore optuženih sa svedocima i braniocima. Može se samo zamisliti kako izgledaju zatvorske ćelije. Pošto uzimam sebi pravo na lični ton reći ću da sam svaki put izlazio odatle duboko potresen, ponižen i doslovno bolestan.

Tamo već punih sedam godina leži zatočen lider radikala Vojislav Šešelj. Posle toliko godina njegov proces nije stigao ni do iznošenja odbrane. Pauza između zasedanja suda iznosi 11 meseci.

 

Optužnica i tužioci izgledaju više nego nemoćno, a povremeno više komendijantski nego tragikomično. Ako Šešeljevog delikta i ima on može biti samo verbalni i ništa više. Stiče se potpuno osnovan utisak da Haški tribunal naprosto ne zna šta će sa Vojislavom Šešeljem.

Shodno tome bilo bi neophodno da se svi napori normalnih ljudi u našoj zemlji usredsrede na Šešeljev izlazak na slobodu i ništa više. Svaka druga politička ili slična kalkulacija mogla bi da usledi tek nakon toga, ali nažalost nije tako. Radikali na čijem je čelu Šešelj bio i ostao bili su pojedinačno najjača politička stranka.

 

Usledila je podela ove stranke i to je bio jedan od najvažnijih političkih događaja koji je omogućio današnjim vlastima da u Srbiji rade šta i kako hoće. Sve to bi bilo nemoguće bez podele među radikalima. Stranka je u međuvremenu iz različitih razloga počela da slabi. Dobrim delom i zbog niza političkih grešaka i nesnalaženja.

 

Naprednjaci Tome Nikolića su postali jedna od dominantnih stranaka u Srbiji. Vladajuće političke i medijske strukture u Srbiji su više nego podržale ovu podelu među srpskim radikalima i tek su od skoro počele da se pribojavaju i strepe od naprednjačke snage i njihove eventualne pobede na narednim izborima. I političke kalkulacije su počele.
 

 

Hoće li Šešelj izaći iz haškog zatvora i neposredno se uključiti u politički život Srbije. Njegov dolazak bi sasvim sigurno ojačao srpske radikale i oni bi doživeli značajan uspon. Po nekim procenama, to bi bio toliko snažan porast uticaja da bi bitno oslabio snagu naprednjaka i ugrozio njihove izglede na pobedu na višestranačkim izborima.

 

Tu se ne računa samo na Šešeljevu političku veštinu i ličnu inteligenciju, već i na činjenicu da bi se on vratio sa oreolom i kapitalom pobednika nad Haškim tribunalom koja nikoga u srpstvu ne bi ostavila ravnodušnim. Šešelj bi,takođe,u politički život Srbije ponovo vratio neke principe u nacionalnoj i državnoj politici koji mogu biti prihvatljivi ili neprihvatljivi, ali svakako jesu principi koji nemaju nikakvo razumevanje za bezobalni i besprizorni pragmatizam koji sada prevladava. Izvesno bi bilo i to što više ne bi bila realna priča o dvostranačkoj Srbiji.

Povratak Šešelja bi istovremeno bio neka vrsta prilike za novu konsolidaciju već delom raštimovane vladajuće koalicije. Propagandno bi se proizvodio veliki strah od njega što bi mobilisalo sve političke snage na "evroatlantskom putu" i stvaranje antišešeljevskog i antiradikalskog bloka u koji bi, po tim predviđanjima, nužno i bespogovorno morali ući i naprednjaci.

Da je prava i pravde, Šešelj ne bi ni bio tamo gde je sada.

Ima i onih analitičara koji smatraju da Šešeljev povratak ne bi ništa bitno promenio u političkom životu Srbije. Ojačala bi neznatno SRS i ništa više. Biračka tela drugih postojećih stranaka bila bi neznatno okrnjena i na tome bi se sve završilo. Sud srpskih birača bi bio suroviji po Šešelja nego sam Hag. Medijska blokada koja je danas prevazišla sve prethodne decenije bi takođe učinila svoje.

 

Šešeljeva satanizacija bila bi veća nego ikada i u njoj ne bi bilo nikakvog obzira niti uvažavanja njegovog robijanja i borbe za istinu o raspadu bivše Jugoslavije i njegovim navodnim zločinima. Mnogi računaju i na to da je on zbog dugog robijanja izgubio veze sa stvarnošću i da ne bi u njoj mogao pronaći svoje političko mesto.

Možda su prilika za proveru ovakvih razmišljanja i stavova bili lokalni izbori u opštini Odžaci. Šešelj je tražio od Haškog suda da mu pruži priliku da se uoči njih obrati javnosti, ali nije mu dopušteno da to učini. To je ujedno bio i novi signal za priče i priželjkivanja da on bude pušten na slobodu.

 

No, te su priče ponovo podstakle razne nevladine i vladine borce za ljudska prava da otvoreno pokažu da njihove priče o ljudskim pravima nisu ništa drugo do vid antisrpske ideologije i svojevrsnog srpskog samorasizma. Njihovo geslo je: Sve što važi za druge ljude ne važi za Srbe i tačka. Ponovo se gotovo neprogrešivo može ustanoviti da se haške optužnice pišu, pre svega, u marionetskim krugovima Beograda.

Važnije od svih ovakvih razmatranja mora biti krajnje osnovan zahtev da Vojislav Šešelj što pre bude na slobodi. Da je prava i pravde, ne bi tamo odavno ni bio. A više od svega toga važno je da iz Sheveningena izađe živ. Sve ostalo je sada nebitno, a vreme je "majstorsko rešeto".

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here